Arsenik i stare čipke

Cilj (ne) opravdava sredstvo

Kada kažem da ne volim komedije, ljudi mi uporno objašnjavaju da je našem narodu smeh itekako potreban i da idu u pozorište da se zabave, a ne da razmišljaju o teškim temama kao što su smrt, nasilje, netolarancija i ostali užasi ovog sveta. E pa ja volim umetnost i pre svega to tražim u pozorištu, jer u umetnosti pokušavam da nađem mnoge odgovore koje ne mogu da dokučim sama, i mislim da je moderno pozorište odlično sredstvo edukacije i osvešćivanja. A ako se usput i zabavim, osvojila sam bingo!

Ova komedija namamila me je motivom smrti u svom naslovu. Reč arsenik mora da upućuje na ubistvo, šta bi drugo, nije sigurno hemijski eksperiment?! Znači, verovatno je crni humor u pitanju. Dovoljan razlog da joj dam šansu.

I da, svidela mi se. Ali ne zbog crnog humora, već zbog toga što krije u sebi izuzetno važnu temu o kojoj neretko razmišljam. Što sam više razmišljala o predstavi, više sam uviđala njen značaj.

Arsenik i stare čipke, UK Vuk Karadžić

Površno gledano, smejaćete se komičnim ulogama Nebojše Milovanovića, Baneta Zaremskog i Borisa Milivojevića, a naročito Gorici Popović i Seki Sablić jer su maestralno odigrale uloge dve sestre koje iz milosrdnih pobuda lišavaju usamljeničkog života svoje podstanare, trujući ih arsenikom. Njihov ton savršeno dočarava smirenost i uvrnutost ove dve „dobročiniteljke“. To je verovatno najprivlačnije u ovoj predstavi – njihovo odsustvo uzbuđenja, griže savesti i ubeđenost da čine dobra dela. Nigde agresije, nigde besa, čak ni prikrivenog. Marta i Ebi našle su način da daju doprinos čovečanstvu: usamljenim ljudima koji nemaju nigde nikoga prekraćuju muke tako što im prirede mirnu smrt, a zatim ih isprate još lepšim opelom u skladu sa njihovom verom, te tako učine da ti “mučenici” konačno pronađu svoj mir na onom svetu kad već nisu mogli na ovom.

Arsenik i stare čipke, UK Vuk Karadžić

Njihov nećak ne gleda tako pozitivno na misiju svojih tetki. Mislim, on je samo pozorišni kritičar, šta on zna o višim idealima ljudi koji žele da drugima podare mir? Ironiju na stranu, mada mi je oduvek bila omiljeno stilsko sredstvo, duboko se zamislih o pobudama glavnih junakinja. Ljudi imaju tendenciju da lepe etikete drugim ljudima, a zaboravljamo da ništa nije crno-belo i da nijedan čovek na svetu nije skroz dobar ili skroz zao. Svi imamo i jednog i drugog u sebi. Zapravo, ne zaboravljamo, već nismo svesni toga.

Tako da ovde treba pre svega govoriti o motivu Marte i Ebi za ubistva koje čine. Njihova ideja je čak humanistička, ali im je metod pogrešan. Sebi su dale za pravo da odlučuju o tuđim životima ne pitajući ih da li su uopšte nesrećni kao što se njima čini. Zapitate se po ko zna koji put ima li nečega u makijavelističkoj devizi da cilj opravdava sredstva. Ne bih rekla da je tako u ovom slučaju, inače bismo pričali o eutanaziji, tj. ubistvu iz milosrđa. Možemo li onda po tom principu da nađemo opravdanje i za Hitlera, pa i on je poubijao milione ljudi da bi napravio bolji svet? Ali njegova ideja podrazumevala je da taj „bolji svet“ isključuje postojanje Jevreja, Roma i još nekih naroda, što je doprinelo zlu enormnih razmera.

Arsenik i stare čipke, UK Vuk Karadžić

Ne možemo baš porediti Keserlingove junakinje sa Hitlerom, ali me je “Arsenik” naveo da razmišljam o tome šta navodi ljude na zlo. Da li su oni zaista tako zli i bezosećajni ili se krije neka ideja iza svega toga? Zato mi se ova predstava mnogo svidela. Drama o Hitleru ne bi mogla da bude tako šarmantna kao “Arsenik”, jer njegov lik nikako ne bi mogao da bude onako duhovit i staložen kao likovi Ebi i Marte. A opet, sjajnu protivtežu daju im likovi „pravog“ zlikovca Džonatana (Mladen Andrejević) i uspaničenog Mortimera (Nikola Vujović).

Za one koji se bave metafizčkim pitanjima, ima prostora za razmišljanje u ovoj predstavi. Za one koji bi samo da se opuste a da pritom ne zaglupe (volim da to pripišem većini komedija), ima na pretek prostora za smeh i uživanje.

Sjajni glumci i pre svega režija Stefana Sablića mnogo su doprineli tome. Eto, svi smo dobili nešto.