Blitva i krompir

 Da se smejem ili da plačem, pitanje je sad

Ovo je predstava koja bi trebalo da vrati mušku populaciju u pozorište. Oprostite na mojoj predrasudi da žene idu u pozorište više nego muškarci, možda je posledica traume da nijedan moj dečko nije voleo pozorište (a možda su zato i bivši, hm). Ali to kažem zato što je tema ove drame tako prijemčiva muškarcima – radi se o tri fudbalske sudije, njihovim ambicijama, putu ka uspehu i putu u sunovrat. Radnja se dešava u svlačionici neposredno pred početak fudbalske utakmice veoma važne za jednog od njih.

Mislim da bih zagazila duboko u seksizam kada bih rekla da je ovo „muška“ predstava. Srećom, ovde se ne radi o političkoj korektnosti niti o mojim uskim ili širokim stavovima, jer mi pisac Egreši Zoltan za to nije dao ni skrivenog povoda. Ispod priče o fudbalu i snu o velikoj fudbalskoj karijeri, krije se nešto mnogo dublje. Kriju se životni a ne samo poslovni neuspesi, izgubljene ljubavi, uništeni snovi o sreći, nedostatak želje za životom; nemoć da uzmemo svoj život u svoje ruke, slabost da prevaziđemo prepreke koje su nas slomile. Krije se jedino ono što ostane onima koji su sve drugo izgubili – nada.

Blitva i krompir

Briljantno napisan tekst naveo me je da pomislim da se radi o komediji. I jeste na neki način komedija –tako su je i najavljivali u medijima. Smejala sam se i ja, umirala sam od smeha u nekim trenucima. Ali s vremena na vreme, ni sama nisam znala da li se smejem ili plačem.

Plakalo mi se, i sad mi se plače, nad sudbinom Umetnika koga glumi Andrej Šepetkovski. Plakalo mi se nad ostacima dobrog čoveka koga je slomila tranzicija, koji ne može da se pomiri sa odlaskom voljene žene, koji noći provodi pijan i sam ispod mosta, kome su sve ambicije i lađe potonule, a život mu više ništa ne znači. Zrnce utehe nalazi u poeziji, u pokušaju da svoje emocije pretoči u pesme i svojoj tugi da viši smisao – uostalom, kao i svi umetnici i oni koji bi to želeli da budu. Zvuči poznato? Pogledajte oko sebe.

Blitva i krompir

Plakalo mi se i nad drugom žrtvom neumoljive tranzicije, pomoćnim sudijom Sapunom (Bojan Žirović). Tužan je i njegov život. Žena ga je ostavila, decu ne viđa, para nema, a san o glavnom sudiji izmiče mu iz ruku. Nemoćan je pred uspehom svog kolege koji čak i ne deli s njim veliku ljubav prema sportu, ali gaji ogromnu ljubav prema novcu i brzom uspehu. Laki (Nebojša Milovanović) je potpuno nepravedno od tranzicije dobio sve ono što su ova dvojica izgubili. Lični prosperitet sagradio je na nesreći svojih propalih kolega. Sapun pokušava da prati njegovu igru bez fer pleja. Sportski, zar ne?

Plakalo mi se sve vreme, ali smejala sam se do suza. Ironično? Baš kao u životu, taj smeh je ponekad bio gorak, jer izgleda da mnogi od nas žive toliko bedne živote da su smešni u svojoj tragičnosti. Uživala sam u maestralnoj glumi sva tri glumca, da sam, kao malo dete kad misli da su likovi iz filmova stvarni, u jednom trenutku pomislila „kako ovaj Andrej mora da je stvarno pijan“. Prosto mi je bilo neverovatno koliko je dobro dočarao lik nesrećnog pijanice.

Drage žene, vidite da ovo nije isključivo „muška“ predstava (jer to i ne postoji, hehe). Ali možda je vreme da ugodite svojim muškarcima i obratite već jednom pažnju na taj fudbal. Pa i sam naslov ove predstave govori da u tom sportu izgleda postoji nešto više nego što mi mislimo.

Možda je fudbal kao život – prepun iznenadnih obrta, bolnih povreda, grube igre, napada i odbrana, sreće i tuge. Ostao mi je gorak ukus u ustima posle ove pomisli. Ali sam se i slatko ismejala. Eee, živote, varalice…