Bog masakra

Delić koji nedostaje
 

Gledala sam pregršt predstava koje su me do suza zasmejavale, a ipak nisu bile komedije. Takav humor uglavnom ima tragičnu notu, jer proizilazi iz tragike junaka, njihovih strahova, ironije, cinizma ili neke druge osobine koje same po sebi nisu smešne, ali ih autor prikazuje na veoma duhovit i inteligentan način.

„Bogu masakra“ dala sam šansu, moram priznati, jer sam imala neku dozu poverenja u Atelje 212. To poverenje bilo je opravdano, jer ova predstava nije jedna od tih komedija, kojih se gnušam još od početka svoje karijere ljubitelja pozorišta. No, ipak je humor u prvom planu, i to, nažalost, na pogrešan način.

Tema drame nije humoristička, naprotiv. Radnja se odvija između dva para roditelja koji su se sastali da bi popričali o tuči svojih jedanaestogodišnjih sinova, u kojoj je jedan od njih izbio dva zuba ovom drugom. Taj susret trebalo je da bude slika kulturnih i obrazovanih ljudi koji konflikte rešavaju na civilizovan način i ozbiljno shvataju svoje roditeljske dužnosti. Međutim, iako je u početku izgledalo da je jasno ko je žrtva a ko krvnik i ko treba da snosi odgovornost za posledice, pristojna rasprava pretvara se u sukob u kome se svako okreće protiv svakog. Na videlo izlaze brojne frustracije supružnika proistekle iz klimavih brakova, a duhovne vrednosti i moralna načela kojima su paradirali dobijaju potpuno drugačiji oblik, pa nije čudno što su deca naučila da probleme rešavaju pesnicama.

Ovaj neočekivani obrt prepun je humora koji nas navodi da se smejemo nama samima i našim slabostima kojih često nismo svesni. Ali komičnost ove drame zasniva se prvenstveno na liku Veronik Ulije, majci povređenog dečaka, koju glumi Dušanka Stojanović Glid. Dušanka je izvrsno dočarala lik iritantne, iskompleksirane žene koja potencira na navodnom preziru prema nasilju, na svom poznavanju i ljubavi prema umetnosti… Njena karaktristična boja glasa, isfolirani način govora i lažna sofisticiranost izvor su smeha publike od prvog do poslednjeg minuta trajanja predstave. Lik Veronik Ulije toliko je dominantan, da ostala tri lika ne dolaze do punog izražaja.

Dušanku sam kasnije gledala kao Ledi Breknel u Vajldovom komadu „Važno je zvati se Ernest“, gde je glumila beskrupuloznu i autoritativnu ženu željnu bogatstva i prestiža. I opet je njen lik bio taj koji se najviše izdvajao, na potpuno isti način. Zanima me da li će srpski pozorišni i filmski reditelji ikada prestati da karijeru jednog glumca svode na jednu istu ulogu. Ne znam da li publika to voli, ali po meni to nikako nije recept za uspeh.

A potvrdu da sam u pravu kada kažem da je režija Alise Stojanović malo podbacila dobila sam odgledavši film „Krvoproliće“ Romana Polanskog, koji je snimljen po istom tekstu Jasmine Reze, a prikazan na ovogodišnjem FEST-u. Začudila sam se kada sam videla da se Veronik Ulije koju glumi Džodi Foster (u filmu se zove Penelope) uopšte ne izdvaja od drugih likova. Naime, sve četvoro podjednako su izvor komičnosti, isto koliko su i odraz licemerja, lažnog morala i pristojnosti. Ta koherentnost upravo je ono što fali predstavi Alise Stojanović.