Čekaonica

Povratak u stvarnost
 

Atelje 212 nosi epitet angažovanog pozorišta i prilično sam sigurna da to „angažovano“ ima negativnu konotaciju u narodu, jer upućuje na dela koja imaju političku pozadinu i zadatak da gledaoce privuku na svoju stranu. Ja više volim Sartrovu definiciju, po kojoj angažovano pozorište ne angažuje time što propagira svoje političke ideje i deluje demagoški na publiku, već govori o nečemu što je veoma važno za jedno društvo ili čak celo čovečanstvo.

A predstava „Čekaonica“ pravi je primer takve vrste pozorišta, jer se tiče svih onih koji su rasli u periodu tranzicije. S obzirom na to da u Srbiji tranzicija traje više od jedne decenije, tiče se i onih koji su već bili odrasli kada ih je zatekao taj period, a i onih čija su deca rasla u tom periodu. Dakle, svih nas.

Čekaonica, Atelje 212

Da, istina je da ćemo se svi mi na neki način pronaći u ovom komadu, ali mislim da „Čekaonica“ ima dve vrste gledalaca: one koje će pridobiti baš to poistovećivanje s likovima i njihovim sudbinama, i one kojima je dosta takvih tema i hteli bi da vide nešto novo i neprežvakano. Sećam se da je moj prvi utisak bio: „Sviđa mi se kako je urađena, ali malo mi je muka od predstava, serija i filmova koji jos nisu prevazišli lament nad žrtvama Miloševićevog režima“. Međutim, to i nije tako neinovativno kao što zvuči, jer se od početka ovog veka pa do danas neke stvari u našoj zemlji nisu mnogo promenile. Tako da je, na našu žalost, priča o nezaposlenosti u Srbiji, o diskriminaciji i nemogućnosti stvaranja svetle budućnosti postala svevremenska. Ne znam da li je u tome veličina ove predstave ili samo tragika našeg naroda, vremena u kojem živimo ili čega već…

Čekaonica, Atelje 212

Ono što me je definitivno oborilo s nogu jeste režija, velika moć transformacije svih glumaca, a pogotovo Bojana Žirovića koji je isto umeće pokazao u predstavi Gospodin“, kao i način nastanka ove predstave. Naravno, o ovom poslednjem morala sam da se informišem sama, što nije bilo teško, ali je dokaz da gledanjem same predstave niste dobili i sve informacije o njoj. Od toga zavisi i vaš kompletan utisak, osim ako ne idete u pozorište samo da biste sat i po vremena sedeli u mraku i tišini.

A zašto pominjem način nastanka ove predstave? Zato što su životne ispovesti likova zaista uzete iz ličnih iskustava naših sugrađana. Naime, Boris Liješević je intervjuisao ljude kako bi video da li su i šta donele petooktobarske promene i kako se to odrazilo na njihov život. Te intervjue je uz pomoć dramaturga Branka Dimitrijevića preinačio u dramske monologe, koje su uspešno izneli glumci na sceni.

Čekaonica, Atelje 212

Doza dokumentarnosti još više će učvrstiti pozitivno mišljenje one prve grupe gledalaca koje sam malopre spomenula, jer će u predstavi naći ono „životno“ koje oni itekako vole, a malo će pridobiti i one druge (kojima sam i ja pripadala) koji su čvrsto stajali iza stava da „Čekaonica nije donela ništa novo. Jer, činjenica da iskazi likova nisu samo lično viđenje autora predstave i njegova kritika društvenog i socijalnog života u Srbiji poslednjih godina, pomaže gledaocima da shvate da je lelek nad istrošenim sudbinama i golim preživljavanjem u našoj zemlji još uvek surova stvarnost i samim tim neizbežna tema u umetnosti.