Dama s kamelijama

Romantika na klasičan način 

Roman Aleksandra Dime pročitala sam kada sam bila srednjoškolka. Sećam se da sam ga pročitala u dahu. Tada sam sve knjige čitala u dahu, za razliku od sad. Ironija mog života. Šta znam, tada sam verovatno bila dovoljno neiskusna i mlada da bih verovala u romantičnu poetiku ljubavi, onu koju veruje u večnu ljubav i koja bi život dala za svoju idealnu dragu ili dragog. Danas romantiku poimam sasvim drugačije.

Nije mi cilj da kritikujem roman. On je produkt jednog vremena i slika jednog društva. To je kao kada biste rekli da vam se ne sviđaju Balzakovi romani jer vam je dosadno da stalno čitate o razmaženim buržujima i jadnim sirotanima, ali ko je dao bolju, iscrpniju i kompletniju sliku francuskog društva 19. veka od njega?

Dama s kamelijama, Narodno pozorište

Međutim, motiv ljubavi u ovom romanu nikako ne možemo uklopiti u sliku ljubavi modernog čoveka. Još su renesansni pesnici pevali o ljubavi na prvi pogled, o obožavanju idealne žene koju zapravo nisu ni poznavali. Takav motiv, evo, sreće se i u francuskoj književnosti 19. veka: mladi Armand dugo je zaljubljen u njemu nedostižnu kurtizanu Margaretu, koju bezgranično voli uprkos svim društvenim, moralnim i porodičnim preprekama. Voleo je i dok je nije poznavao, a ona je prvi put u životu muškarca gledala kroz prizmu ljubavi a ne materijalne dobiti. Naravno, ova ljubav morala je imati tragičan kraj, jer je upravo ta tragičnost čini većom i apsolutnom.

Dama s kamelijama, Narodno pozorište

Ova ljubavna priča bila je inspiracija i za druga umetnička dela, od kojih je najpoznatija Verdijeva opera „Travijata“. Ja mislim da bi danas, 150 godina od pojavljivanja, ova drama trebala dobiti savremeniji kontekst. Prosto, zato što nam je sada toliko daleka ideja o večnoj bezuslovnoj ljubavi koja ruši sve pred sobom i zarad koje smo spremni na najnesebičnije žrtve. Shvatam ja da ljudi vole da maštaju o takvoj ljubavi i žele da veruju da postoji, pa se razneže do suza kada gledaju ovakvu predstavu. Ja lično više volim da stare stvari čitam i gledam u novom značenju, da njihovo značenje prenesem u današnji kontekst i tako tu temu učinim svevremenskom, a ne pukim obeležjem jednog prošlog vremena. Ljubav i jeste večna tema, i zato bih volela da vidim predstavu koja ima takav podtekst koji upućuje i na njena moguća nova značenja.

Dama s kamelijama, Narodno pozorište

U tom smislu, režija Juga Radivojevića nije inovativna. Prvo sam mu zamerala što je ostao zarobljen u vremenskom okviru ove drame, a onda sam shvatila da verovatno i nije moglo drugačije. Jednostavno, nema ovde mesta za novi kontekst, pa je režiser sasvim ispratio tu putanju.

Možda je mom više negativnom nego pozitivnom utisku doprinela i gluma Marije Vicković. Plašim se da ne postanem njen antifan. Naspram nje, Kalina Kovačević je blistala. A čini mi se i da imam 15 godina viška da bih Miloša Bikovića smatrala odličnim glumcem. To je, uostalom, potvrdio i gromoglasan vrisak devojčica iz publike kojim su pozdravile njegov poklon na sceni.

Dama s kamelijama, Narodno pozorište

Žao mi je što nisam klasično romantična, pa da zasuzim pred slikom bezuslovne zabranjene ljubavi dvoje nespojivih ljudi. Ovako sam tražila nešto čega nema i izašla hladna iz pozorišta. Ne kažem, to je samo moj propust.