Delirijum tremens

Ali Baba i 50 razbojnika
 

Mrzim što moram da priznam da je nekontrolisano smejanje publike možda uticalo na moj utisak o ovoj predstavi. Istina, ko o čemu – ja o komedijama, ali ne mogu da verujem da je ljudima smešna baš svaka reč! Dobro, nije svima, jer primetila sam da je smeh dolazio iz određenog pravca, tačnije grupe ljudi. Baš me zanima da li je tih 50 ljudi došlo zajedno. Da možda ne vide neki svetleći znak za smeh koji ja ne vidim, pa se oglašavaju kada se upali? Ili su članovi nekog hora, pa imaju dirigenta koji im kaže: „Vidi, pao je s kreveta! Ajmo sad: hahahahaha“.

Nama ostalima predstava je bila na momente duhovita. Ako izbacimo te banalne situacije koje su nekome smešne, a nekome jednostavno nužne ali ne i duhovite, ostaju one scene koje oslikavaju tragičnost likova. A tragičnost je zapravo komična: alkoholičar koji je doživeo delirijum tremens doslovno ne zna gde se nalazi, pa misli da drži čas glume studentima koji su zapravo njegovi sapatnici iz bolesničke sobe; ili pacijent koji prostodušno priča o sebi iz ugla cigle koja mu je razbila glavu, a čije reči otkrivaju toliku usamljenost i želju za ljubavlju, da vas duša zaboli.

Delirijum tremens, BDP

 Zato „Delirijum tremens“ možemo okarakterisati kao crnu komediju, budući da ima prilično ozbiljnu temu. Opet, ta ozbiljnost je pozadina jedne priče koja uvek deluje zabavno onima koji gledaju sa strane. Zar većina ljudi nema utisak kako je glumcima super, kako je njihov posao lak (dođu, odigraju predstavu i onda uživaju u silnim parama) i kako je divno biti poznat? A šta se krije iza svega toga – to znaju samo glumci.

I gledaoci „Delirijum tremensa“, jer predstava Gorana Markovića govori o slavnom glumcu Dagiju Popoviću kome je gluma strast, porok, utočište i život. On je alkoholičar koji glumom pokušava da nadomesti ono što mu nedostaje celoga života. Bez glume se oseća izgubljeno, bez nje ne postoji. „Delirijum tremens“ je predstava o potrazi za sopstvenim identitetom, o suočavanju sa sobom, o lečenju duše.

Delirijum tremens, BDP

Ironično, lečenje duše odvija se u bolnici. Doktorka koju glumi odlična Anita Mančić, zagovornik je lečenja psihodramom, u kojoj pacijenti gledaju na sebe iz perspektive nekog odnosno nečeg drugog. Tim putem naš glumac, kog glumi Predrag Ejdus, saznaje šta je uzrok njegovog boljke. Gluma je za njega bila teren na kome se osećao kao svoj na svome, ali koji je počeo da ga guši jer je bez nje bio ništa. Gluma je postala njegova bolest, od koje će se samo privremeno izlečiti.

Psihodrama je prikazana kao drama u drami i veoma je značajna da bismo razumeli pozadinu Dagijeve strasti ka glumi. Međutim, osim Dagija čiju priču pratimo, u psihodramu su uvučeni i pacijenti s kojima on deli bolničku sobu. Čini mi se da sasvim neopravdano taj deo predugo traje.

Delirijum tremens, BDP

Bojim se da poruka koju šalje lečenje Strahinje (Marko Živić), Krleta (Dragan Petrović Pele) i Dušana (Milan Čučilović), a to je da postoji nada u naše izlečenje i da nije sve beznadežno, nije toliko upečatljiva koliko želja reditelja da nasmeje publiku. Zato mi je onih 50 ljudi, ko što rekoh na početku, malo pokvarilo utisak, jer me stalno podsećaju na to da je reditelj ipak u nekim trenucima skrenuo s puta dobrog ukusa.