Derviš i smrt

 Roman vs drama
 

Odlučivši da pišem o ovoj predstavi, za trenutak sam se našla pred teškim zadatkom. Pomislila sam kako nisam dorasla da pišem o tako velikom delu naše književnosti, jer taj poduhvat pre svega podrazumeva veliko znanje, a onda i hrabrost. Međutim, čitajući komentare nekih gledalaca na ovu predstavu, shvatila sam u čemu grešim. Pa ja i ne treba da analiziram Selimovićev roman, već da pišem svoje utiske o predstavi Slobodana Ćustića!

Naravno, nemoguće je ne osvrnuti se na roman i ne uporediti ova dva umetnička dela. Kada ne bi postojao roman „Derviš i smrt“, verovatno bi naši utisci o istoimenoj predstavi bili potpuno drugačiji. Drugačija bi nam bila i očekivanja.

Ipak, u pozorište me je odvela baš ta znatiželja. Nisam mogla da zamislim kako je jedno filozofski intonirano delo, u kome glavni lik kontemplirajući preispituje svoj odnos prema veri, životu i smrti, može da bude pretvoreno u dramsko delo. Kako nisam apriori odbacivala mogućnost da je takva adaptacija moguća, radoznalost me je snažno vukla napred.

Derviš i smrt, BDP

Čini mi se da kod ekranizacije odnosno dramatizacije nekog književnog dela režija ima presudnu ulogu. Režiser je taj koji mora da odluči koji deo romana želi da prikaže na sceni, na šta želi da se fokusira – na lik, na radnju, na nešto treće… Forma romana piscu pruža beskrajan prostor – on može imati i hiljadu strana, možete ga čitati danima i vraćati mu se iznova. S pozorišnom predstavom stvari drugačije stoje, jer režiser ima mnoga ograničenja. Pre svega, predstava ne može trajati u nedogled. Tako jedno književno delo može imati sto različitih dramatizacija. Kao što, uostalom, i postoje dve različite predstave „Derviš i smrt“, ova u Beogradskom dramskom pozorištu i ona u Narodnom pozorištu.

Slobodan Ćustić je, dakle, imao zadatak da u ovom romanu pronađe nešto što će biti okosnica njegove drame. I smatrao je da to treba da bude isto ono što čini okosnicu Selimovićevog romana – odnos Ahmeda Nurudina prema smrti.

Polazeći od drame koja se dešava u samom junaku, Ćustić je, verovatno s pravom, predstavu zamislio u formi dijaloga koji se pretvara u monolog. Tako Ahmed Nurudin, čekajući izvršenje sopstvene smrti, izlaže istoriju svog života. Njegove reči pune su sumnje u dogmu koju je sledio celoga života, sumnje u smisao života. Prepoznaćete Selimovićeve reči i dobro poznate sentencije iz romana. Ali nemojte očekivati previše. Budite spremni na to da ćete sat vremena slušati monolog. Ja sam ovu predstavu više doživela kao jedno književno veče, gde me je autor te večeri podsetio na suštinu Selimovićevog dela.

Derviš i smrt, BDP

Ipak, mislim da je Slobodan Ćustić pre svega razumeo dubinu ovog romana i da je pronašao dobar način njegove dramatizacije. Nevolja je samo što nekim ljudima taj način nije nimalo primamljiv i stoga predstavu smatraju vrlo dosadnom. Ja ne mogu da kažem da sam provela najinteresantnije veče u životu, ali svidja mi se to što se Ćustić odlučio baš za taj ugao posmatranja. Jer, u „Dervišu i smrti“ veoma je bitna psihološka motivacija, zbog čega je ovaj roman delom i roman lika. Tako Ćustićeva drama postaje psihološka drama, s jakim filozofskim obrisima koji joj, kao i romanu, daju univezalni značaj jer se kontemplacija Ahmeda Nurudina ne ograničava samo na misli jednog derviša, već ima opšteljudsku važnost. A gledaoci moraju shvatiti da u književnoj i dramskoj umetnosti “zanimljivost” nije najvažnija stvar i ne predstavlja dokaz da je delo uspelo!