Dogvil

Svaka sličnost sa istinom je namerna

“Dogvil” je predstava koja je imala takav odjek u medijama i na društvenim mrežama pre svoje premijere, da sam ja imala utisak da bi trebalo da me bude sramota ako je ne odgledam. I to ne samo zato što sam veliki pozorištoljubac, nego zato što mi se dramatizacija Lar fon Trirovog filma sama po sebi činila posebno bitnom za našu današnjicu.

Ali daleko od toga da me je samo ta ideja privukla. Šta bi u njoj bilo tako primamljivo i značajno da nam je na običan način servirana priča o izolaciji, nemoralu i licemerju društva? Svako iole svestan sveta u kome živi odavno je konstatovao da je to slučaj i sa našim društvom. Konstatacija problema nije i rešenje problema. Ona je samo polazna tačka i u najboljem slučaju inicijativa za promene. Da, Srbija je učmala sredina, puna predrasuda prema svemu i svakome drugačijem, hermetički zatvorena u svojoj primitivnosti i neprosvećenosti, u svojoj kulturnoj i svakoj drugoj degradaciji. I to ne traje od juče. I, šta ćemo sad?

Pošto se ovde radi o umetničkom projektu, trebalo je ponuditi drugačiji koncept. Idejna veza je očigledna – Srbija je Dogvil. Zato i jeste bilo toliko interesantno postaviti Fon Trirov film na scenu – jer gledajući ovu predstavu, gledamo u ogledalo. To je ono što se dešava pred našim očima, to je atmosfera u kojoj živimo. Gledamo u ništa manje nego u istinu.

“Ocene se rasprodaju
Sudije su na prodaju,
Složno gaze nove nade,
Politike i estrade!”

Sama koncepcija ove predstave izvlači je iz koncepta teatra. „Dogvil“ je zapravo, sam za sebe jedan koncept, koji pored pozorišne predstave, uključuje i muzički deo podjednako važan za celinu (izvodi ga uživo grupa Vrooom), propraćen adekvatnim video materijalom koji čini dobar deo minimalističke scenografije. Tako je “Dogvil” postao projekat koji je imao nesvakidašnju genezu: za izbor glumica organizovana je audicija, dok je vizuelni deo predstave bio otvoren i za interakciju sa javnošću: na Fejsbuku je bio otvoren konkurs za autorske tekstove, videa i fotografije koji će odgovoriti na jednu od nekoliko zadatih tema i tako postati integralni deo predstave, dok je u saradnji sa studentima Arhitektonskog fakulteta u Beogradu i njihovim mentorima osmišljen koncept scene. Izložba izabranih radova biće postavljena od 16. januara u Mikser Hausu, kada će biti održan i muzički deo predstave, zajedno sa glumcima i bendom.

 Dogvil , Mikser House

Taj muzički i video narativ nedmosmisleno pokazuje našu stvarnost. Ako ste tokom izvanredne glume Branislava Trifunovića (sve muške uloge igra bez mane), Milice Majstorović i Tamare Aleksić bežali od istine ili jednostavno niste primećivali neizbežnu podudarnost sa gradom i zemljom u kojoj živimo, ovaj mini koncert grupe Vrooom i sve troje glumaca, uz slike iz naše prošlosti i sadašnjosti, otvoriće vam oči.

“Ko god misli svojom glavom,
Ko god vidi šta se zbiva,
Ko pominje ljudska prava,
Neka počne da se skriva!” 

Mi ubijamo pedere, tučemo žene, mrzimo strance. Mi mrzimo. Krijemo se iza maske religioznih, poštenih ljudi, punih empatije prema drugima, spremni da pomognemo; nama je bolesno ono što bi trebalo da bude normalno, a normalno nam je ono što bi trebalo da bude bolesno. Mi ubijamo ono ljudsko u čoveku i tako postajemo sve manje ljudi a sve više ubice. Mi gradimo sistem vrednosti koji ne počiva ni na kakvim vrednostima. Mi gradimo idealni grad.

Novinarka“ Politike“ pitala je reditelja Kokana Mladenovića za koju publiku je „Dogvil“. Kokan reče da „Dogvil svakako nije predstava za one koji svake večeri sedaju pred ekrane svoji televizora kao pred ikonostas, i čekaju da im se obrati vođa sa božanskim vizijama.“ E pa, ja mislim da baš za njih jeste! ONI treba da sede u prvom redu, NJIMA treba da se peva na uvce svaka jebena strofa!!! Sve dok se svi ne osveste i dok ne počnu da menjaju prvo sami sebe pa onda društvo, oni koji su već osvešćeni boriće se protiv vetrenjača.

Dogvil, Mikser House

Ali „Dogvil“ je predstava koja nije kritika društva. Ona optužuje, argumentuje, ubada u oči. „Dogvil“ stvara ljutnju, bes, budi inat, jasno upire prstom, i najvažnije od svega, poziva na borbu.

Sad mi je jasno što me je bilo sramota da je ne odgledam. Bilo bi to bežanje od odgovornosti, zatvaranje očiju pred istinom i življenje linijom manjeg otpora pod izgovorom „uradiće to neko drugi umesto mene”.