Don Krsto

Dobar glas daleko se čuje, loš još dalje
 

Srećna sam što nisam profesionalni pozorišni kritičar, jer mi pozicija običnog piskarala koje svoje nezaposlene dane provodi u pozorištu dopušta da pišem ono što zaista mislim. Pa kud puklo da puklo. Opet, razumem kritičare – publika je ionako malobrojna da bi je još terali iz pozorišta, pa se valjda zato fokusiraju samo na dobre strane neke predstave. Ne, ja ne želim da vas oteram iz pozorišta niti da vas odvratim od neke predstave, ali želim da se moj glas čuje!

Jednom sam s dečkom razmenjivala utiske o nekom filmu, i dobro se sećam primedbe koju mi je uputio: „Ti obraćaš pažnju samo na priču, a to vrlo često nije najvažniji element!“ Da sam i u „Don Krstu“ obratila pažnju samo na priču, verovatno bi mi postala omiljena predstava. Za mene nema ničeg primamljivijeg od drame o intelektualcu, pesniku, svešteniku i nadasve prosvećenom (crnogorskom) mladiću, koji traži svoj put – kuda god on vodio. Nemiri u njegovoj duši nisu mi strani: da li ostati u svom gradu, tamo gde si svoj na svome ili tražiti mesto pod nekim drugim suncem; ima li ičeg jačeg od ljubavi prema bratu koji je toliko drugačiji od tebe, a kome bi poklonio i ono što se ne poklanja; vredi li biti prijatelj nekome ko ima sto lica; kako se odreći ljubavi zarad viših ciljeva a ne pokajati se; da li podilaziti publici zbog popularnosti ili ostati čvrstog stava…

Don Krsto, JDP

Eee, Krsto, u srce bi me dirnuo, da ovi motivi nisu sklopljeni u celinu koja odiše kičom, jeftinim humorom i karikaturama od likova, te sam na trenutke mislila da sam u cirkusu a ne u pozorištu! Odmah ću stati u odbranu svoje inteligencije – znam ja da su te karikature (lik impresarija koga tumači Miša Janketić, lik Olimpije koju glumi Đurđija Cvetić, te cela ta scena s glumcima i pevačima u Krstovoj operi) neophodne da bi se napravio kontrast između poetičnosti don Krsta i njegovog shvatanja umetnosti s jedne strane, i lošeg ukusa tadašnje javnosti s druge strane. Problem je u tome što izgleda kao da je uloga ovih likova u čitavoj priči manje bitna, dok se u prvi plan ističe plitak humor kojim oni odišu.

Za razliku od pomenutih likova, teta-Lucija nema nikakvu funkciju u drami. Nas su na fakultetu učili da ako izbacite jedan element ili čak jednu reč iz dela i pritom se ništa ne promeni, taj deo je suvišan. Tako sam shvatila – kada biste izbacili lik teta-Lucije, izostao bi smeh dobrog dela publike izazvan njenim nakaradnim izgledom (iako ne znam zašto bi se iko tome smejao).

Don Krsto, JDP

 A to je ono što mi najviše smeta u „Don Krstu“. Dokle će se više od ozbiljnih, potencijalno dobrih predstava praviti prosečne predstave, glupog, istrošenog humora? Dodala bih tome i lošu scenografiju, kojom su pokušali da oslikaju kitnjasti barokni stil a postigli bespotrebni kič, i glumce od kojih se odlični Vojin Ćetković ističe daleko iznad ostalih (Ivan Bosiljčić je skoro pa uspeo da dočara crnogorski govor, a Sloboda Mićalović, što rekla moja drugarica, večito glumi samu sebe).

U jednom dijalogu don Krsta i impresarija, pronašla sam skrivenu poentu ovog komada. U Krstov libreto unesene su radikalne promene kako bi se zadovoljio ukus publike. Kao pesnik koji shvata suštinu poezije, Krsto staje u odbranu ove umetnosti, dok ga impresario ubeđuje da opera ne bi dobila onoliki aplauz da tekst nije banalizovan. Izgleda da je autorka Vida Ognjenović pronašla put do širokih narodnih masa.