Drama o Mirjani i ovima oko nje

U nedogled se pruža, ne prestaje
 

Mislim da se najviše u životu plašim toga da ne postanem prosečna balkanska žena. Ona kojoj se život vrti oko menjanja pelena, ili još gore, čak ni oko toga. Plašim se da ću roditi decu samo da bih imala čime da popunim dan, a kada oni odrastu, jedina zanimacija biće mi odbrojavanje minuta do odlaska na spavanje.

Plašim se da neću imati s kim da se družim, ili da će mi se druženje svoditi na setne uzdahe i jednu nevoljnu rečenicu na svakih petnaest minuta. Plašim se da ću potpuno zapostaviti svoj brak i da će mi muž postati stranac s kojim sam prinuđena da delim stan. Plašim se da ću izgledati mnogo starije, jer je dvadeset godina ranije prestalo da me zanima kako izgledam. A kada malo razmislim, shvatim da to ne može da se desi protiv moje volje. Pa zašto se onda plašim?

Drama o Mirjani i ovima oko nje, JDP

Moja bojazan dolazi odatle što je ovo prilično čest slučaj s ljudima u našoj zemlji. Izgleda da ni kod naših komšija nije mnogo bolje. Ali taj problem rezignacije i splina u koji su ljudi mahom upali nije nešto na šta tek treba skrenuti pažnju široj populaciji. To je stara vest i nije nikakvo epohalno otkriće.

Upravo time se bavi predstava „Drama o Mirjani i ovima oko nje“ Ivora Martinića. Bezvoljnost, nedostatak ljubavi, otuđenost, učmalost, nepoštovanje drugih i sebe samih stapaju se u realnu sliku života običnih ljudi. Razvedeni, u braku ili u vezi, stari, srednjih godina ili tinejdžeri, svi imaju isti problem – njihov život ne ide nikuda, i razlika između života i smrti sve je tanja. A ja se pitam: šta je tu novo?

Drama o Mirjani i ovima oko nje, JDP

Da se razumemo, ne mislim ja da drame smeju da obrađuju samo nove teme. Niti da je zabranjeno pisati o nečemu što je već sto puta pisano. Setih se „Čekaonice“ Ateljea 212, gde je staroj temi udahnut nov život – dobro poznatom problemu autori su prišli sa aspekta današnjeg čoveka i pokušali da odgovore na pitanje šta se to promenilo od pada Miloševićevog režima i kako se ljudi osećaju deceniju kasnije.

Dakle, ako se neko odluči da obradi staru, prežvakanu temu, onda neka to bar uradi na nov i drugačiji način. Neka nam da razlog zašto da se opet vratimo toj problematici. Činjenica da je društvo već decenijama letargično i da to predstavlja veliki socijalni problem nije sama po sebi dovoljna da bismo aplaudirali na kraju predstave. Bar ne meni.

Drama o Mirjani i ovima oko nje, JDP

Konkretno, ono zbog čega je moj utisak na kraju bio negativan jeste to što predstava nema ni početak ni kraj. Od prvog do poslednjeg minuta ima jedan tok koji nema nikakav klimaks niti antiklimaks. Suviše je jednolična i nije mi jasno kako je autor odlučio gde treba da prekine priču. Da se završila pola sata ranije ili sat vremena kasnije, ništa se ne bi promenilo. Jednostavno, samo je u jednom trenutku stavljena tačka. Dobro, istina je da radnja prati tok života likova. U njihovim životima ništa se ne dešava, uvek je ravna crta, pa je takva i predstava. Ali to nije rešenje. Jer, moglo je da ide tako u nedogled. Zadatak pisca jeste da i besmisao prikaže smisleno. A ne da se ja tokom predstave preispitujem da li imam planove posle pozorišta, jer mi se čini da ću tu ostati do sutra.

„Drama o Mirjani i ovima oko nje“ mogla je da se zove i „Drama o Ankici…“ ili o bilo kom drugom liku iz predstave. Ne bi bilo razlike. Svetla tačka je zanimljiva scenografija, dobra gluma svih glumaca, pogotovo mlade Jelene Petrović u ulozi tipične tinejdžerke Veronike. Ni režija nije podbacila. Ali nije mogla ni da izvuče celu stvar.