Gospodin

Majka priroda, otac kapital
 

Ponekad se u meni lome dve ličnosti. U književnosti bi za takvog lika rekli da je oksimoronski, u medicini da je šizofren. To prvo možda jesam, drugo valjda nisam, inače bih uveliko bila u „Lazi Lazareviću“. Elem, mislim da se to dešava svakome ko previše razmišlja. Recimo, da li se vama devojkama dešava da uđete u Lilly i shvatite šta vam sve treba, i to sve u istom trenutku: krema za lice, puder, maskara, mleko za telo, nova pinceta, tuferi za skidanje šminke…

Pa odakle mi tolike pare za kozmetiku, a da ne pominjem da mi se frižider ispraznio i da su mi se probušile čizme i da se nisam šišala šest meseci… A ja sam devojka kojoj briga o izgledu nije prioritet. Pa šta rade one koje redovno idu na manikir i pedikir i što im se nikad ne vidi izrastak?!

E, tu se javi ona druga ličnost u meni. Pomislim: Čekaj, jel’ mi stvarno treba sve ovo? Da li stvarno moram da imam je***u Niveinu masku za lice i kremu od 1000 dinara? I troje pari čizmi, da mi se slažu uz svaku odevnu kombinaciju? Zvučaću ko neka baba, ali moja majka nije u svojoj mladosti išla u solarijum, niti je kupovala Revlon piling za lice, nego ga je čistila mešavinom projnog brašna i limunovog soka, i proturala glavu kroz prozor čim ugleda tračak sunca, pa se nije patila s ovolikim „neravninama na koži“ kao ja danas.

Odoh u širinu i dubinu, a tek sad stigoh do poente. Naime, nalazim se ja s drugaricom da idemo da gledamo „Gospodina“. Već smo se informisale o predstavi – Gospodinu dojadi kapitalistički koncept života, te odluči da se reši svih nepotrepština koje su mu do juče činile život. Reši da bude slobodan čovek. Izbaci tv iz stana, šporet, krevet, poče da spava na slami i da veruje kako mu je potreban samo prijatelj u životu (u ljudskom ili životinjskom obliku), a za sve drugo će se snaći. Žena ga je, naravno, ostavila, jer zajebi ti tu ljubav kad s voljenim moraš da spavaš na slami.

Gospodin, Atelje 212

Stojimo tako moja drugarica i ja ispred Ateljea i pričamo kako jedva čekamo predstavu, jer dugo nismo bile u pozorištu. Tada joj ja pokazah moju ogromnu plastičnu kesu i rekoh: „Majo, vidi što sam malopre kupila kaput! Jel’ da je prelep?“ Lupih se po čelu i shvatih ne samo ironiju ove večeri, kada sam sa ogromnom Oviesse kesom išla da gledam predstavu o buntu protiv kapitalizma, nego i ironiju naših života. Kukamo kako od plate jedva možemo da se prehranimo, da su u Evropi LCD televizori tri puta jeftiniji nego kod nas, a potrošačka korpa nam je puna „sitnica koje život znače“. I što je najgore, kad postanemo svesni toga, kao ja sada, nemamo hrabrosti da odbacimo stege kapitalizma koje su od nas napravile potrošačke robote.

A glavni lik u ovoj predstavi imao je hrabrosti! Istina, nije naišao na razumevanje, kao i svi ljudi koji menjaju svet, ali ako nije izveo globalnu revoluciju, bar jeste ličnu. Znam da je to samo predstava, a ne stvaran život, ali zar umetnost retko inspiraciju nalazi u životu? Svet zaista može da se menja, nije to samo piščeva mašta. Pitanje je samo, ima li ko da ga menja.

Gospodin, Atelje 212

Sve u svemu, ideja predstave je odlična, dostojna jednog Kamija. I to nije jedina dobra strana. Scenografija je minimalna, baš kakva treba da bude za priču o antikapitalizmu. Glumci još bolji – Milena Predić, Svetislav Goncić, i moj ljubimac među glumcima, Bojan Žirović. Režija odlična, dijalozi zanimljivi. Još samo da nismo posle predstave otišli kući, zahrkali i ujutru nastavili svoje robovske živote…