Hipermnezija

U svakom pogledu
 

S dečkom se često prepirem oko toga ko od nas dvoje više zaboravlja. Istina je da tu nema ispravnog odgovora – oboje smo šampioni u nepamćenju događaja odnosno informacija. Ali s druge strane, postoje stvari koje bih rado zaboravila da mogu. E, to se zove hipermnezija! Prokletstvo pamćenja događaja za koje biste sve na svetu dali da se nisu desili.

Da li biste takve događaje podelili s nepoznatim svetom? Da stanete ispred sto ljudi i ispričate im nešto što ni sami sebi ne smete da priznate, što ne znaju ni oni vama najbliskiji? Da li biste pristali da u nekoj predstavi glumite sebe?

Hipermnezija, Bitef teatar

Težak je to zadatak, suočiti se sa svojim strahovima i traumama. Ostaviti neke stvari iza sebe, tamo gde i treba da ostanu, u prošlosti. Teško je odrasti.

Zato su glumci „Hipermnezije“ za mene pravi heroji. Pristali su da publici ponude deo svoje najdublje intime. Ništa u ovoj predstavi nije izmišljeno. Rediteljka Selma Spahić glumcima je postavila zadatak da ispričaju najdramatičnije priče iz svog života, ono što nikada nisu izgovorili, sa čime nikada nisu završili. To su priče koje su obeležile njihovo odrastanje. Samo velika hrabrost može da vas podstakne da javno pričate o svom abortusu, razvodu roditelja, seksualnim doživljajima, drogiranju, mržnji prema roditeljima, diskriminaciji u školi i porodici, ubistvu oca… „Hipermnezija“ je predstava koja neprestano balansira između pozorišta i privatnosti.

Postavu čine tri beogradske glumice – Tamara Krcunović, Jelena Ćuruvija Đurica, Milica Stefanović, glumac iz Prištine Alban Ukaj, i glumci iz Sarajeva Ermin Bravo, Maja Izetbegović, Damir Kustura, Sanin Milavić. Iako su različitih nacionalnosti, svi su odrasli u istoj državi, onoj od koje je u međuvremenu postalo šest različitih država. Njihovo detinjstvo obeležili su ratovi – opsada Sarajeva, bombardovanje Beograda, nemiri u Prištini. Zaboravite sve čime su vas mediji kljukali proteklih godina. „Hipermnezija“ nije predstava o ratu. Ovo je predstava o detinjstvu ljudi koji su rasli u uslovima koji nisu poželjni za razvoj nijednog deteta na svetu. Ovde su bitni pojedinci i njihovi lični doživljaji.

Ali, dokumentarni pristup nije jedino što me je oduševilo u „Hipermneziji“. Zapravo, tek sam poslednjom rečenicom Jelene Ćuruvije shvatila da se radilo o ličnim životima glumaca. A pre tog otkrovenja bila sam fascinirana svim drugim elementima – prvenstveno režijom.

Ovakav tip režije koji podrazumeva minimalnu scenografiju već sam počela da preferiram gledajući predstave Borisa Liješevića, ali čini mi se da je u „Hipemneziji“ Selma Spahić taj minimalistički pristup dovela do savršenstva. Samo kada se setim scene gde Tamara Krcunović okreće rukav simulirajući listanje albuma za slike, ili one gde nekoliko paravana (pored par stolica, jedini rekviziti na sceni) predstavljaju vrata učionica a ja nijednog trenutka ne sumnjam da to jesu učionice pune đaka, pomislim da režija i jeste savršena.

A tek kada se setim kakva moć transformacije krasi sve glumce! Ne znam kada sam poslednji put videla onakvo glumačko umeće. I da li sam videla. U svakoj sceni uloge se menjaju – u jednom trenutku neko glumi malo dete, to jest sebe u ranim godinama života, a u sledećem je nečiji otac, majka, učitelj, policajac, vojnik, brat, sestra… A sve to s takvom uverljivošću, da umesto odraslog čoveka zaista vidite osmogodišnje dete.

Ok, dosta je. Počela sam toliko da hvalim  „Hipermneziju“, da sе plašim da ne počnem da zvučim otrcano. Šta mogu kad još nisam uspela da joj nađem manu.