Histerija

Dim i vatra
 

- Majo, ima u JDP-u predstava o susretu Dalija i Frojda! Meni to zvuči fenomenalno!

- Uuuu, daa! Tu bi trebalo svašta da izađe na površinu. Frojd se nesvesnim bavio putem nauke, ovaj drugi kroz umetnost. Obavezno gledamo!

Otišle. Zgledale se pola predstave. Čudile se neprestanom smehu ostatka publike. Opet se zgledale da vidimo da li smo normalne kad nam ništa nije smešno. Vrtele glavom. Malo prevrtale očima. Izašle iz sale u potpunom čudu.

Kada za neku predstavu pročitam potpuno oprečne komentare (“fantastična je” i “užasna je”), znam da je zaista ili mnogo dobra ili nimalo dobra. Tu je presudan ukus. Moj ukus presuđuje u korist drugog mišljenja, jer ne volim banalizaciju, zaplete svojestvene crtanim filmovima, humor sveden na niske grane. Ali shvatam da ima onih koji na to ne gledaju tako, kojima je ova predstava pitka, duhovita, dinamična. Njima se ovaj tekst uopšte neće svideti.

Histerija, JDP

Jedan gledalac je negde napisao kako je očekivao da predstava koja govori o Daliju i Frojdu bude smor, a zapravo je ispala super. E, tu je osnovna razlika između naših očekivanja. Jer, ja sam očekivala dobru predstavu baš zbog Dalija i Frojda! Mislila sam da ništa nezanimljivo i neinteligentno ne može da proistekne iz susreta dva genija. Očekivala sam putovanje u nadrealno, jer su i Dali i Frojd ponirali u tajne ljudske duše, jedan psihoanalizom, drugi svojim slikarskim umećem. Obojica su se bavila nesvesnim delom ličnosti i mislila sam da bi njihov dijalog bio više nego zanimljiv. Bio bi to susret nauke i umetnosti.

Element nadrealnog u „Histeriji“ je obrađen kroz Frojdove halucinacije. Predstava jeste dinamična, svaki čas se dešava nešto: polugola devojka uleće kod Frojda, on pokušava da je se otarasi ali mu ne ide, u nekom trenutku pojavljuje se i Dali koji frkće i reži kao konj, a svaka njegova replika dovodi do nekontrolisanog smeha publike, polugola devojka sakriva se u ormaru… Podatak da je Frojd sve to možda ishalucinirao pod dejstvom lekova, za mene uopšte nije izgovor niti objašnjenje za ovolike „urnebesne“ momente i otrcane zaplete.

Histerija, JDP

 Za predstavu punu obrta dostojnih da se nađu u „Selo gori a baba se češlja“ trebalo je izabrati glumicu koja ima iskustva s takvim kreacijama. Suzana Lukić glumila je u pomenutoj seriji pa se i ovde dobro snašla. Za glumu Gorana Jevtića imam samo pohvale, odglumio je baš ono što se od njega tražilo.

Osećala sam se prevarenom jer mi se činilo kao da su imena Frojda i Dalija samo mamac za njihove poklonike, budući da je protagonista takve radnje mogao da bude i bilo koji psiholog i bilo koji ekscentrik. U njihovim likovima nema ničega što bi odavalo njihovu ličnost, na osnovu čega biste vi i sami mogli da otkrijete da su to Dali i Frojd. Osim, možda, fizičkog izgleda.

Ali, komentar jedne gledateljke otvorio mi je oči – nije namera bila da neko tu bude prevaren, naprotiv! Naime, izvesna osoba je napisala da je „očekivala nešto mnogo otkačenije i smešnije, ali da se nije razočarala predstavom“. Ja i dalje ne znam na osnovu čega je neko očekivao urnebesnu komediju, ali to smatram samo svojim propustom. Izgleda da je publika znala šta treba da očekuje od „Histerije“ i bila je u pravu. Odjednom sve ima smisla.

Biće, Majo, da smo ti i ja zalutale.