Izgorelo vranjsko pozorište „Bora Stanković”

Prah i pepeo
 

Pozorište u Vranju izgorelo je sasvim slučajno. Da, slučajno! Nije to tako čudno kad razmislite, jer ko bi imao koristi od njegovog pepela? Jedino neki privatnik koji namerava da ga kupi za evro i po kada bi država htela da ga privatizuje, al srećom, broj ljubitelja i poštovaoca ove umetnosti u Srbiji je mizeran, tako da se ne mogu velike pare zgrnuti njegovim posedovanjem. Inače bi sva pozorišta do sada bila privatna. Dakle, nije ono bilo na udaru.

Požar je podmetnut u tek otvorenoj diskoteci (gle, čuda! tek otvorena, kažete?) od koje je pozorište „Bora Stanković“ odvojeno jednim zidom. Tako od kulturne institucije stare 120 godina ostade samo prah i pepeo. Nadam se da će se za sledećih 120 godina bar milimetar maknuti s tog pepela. Pesimista sam s razlogom, jer Srbiju zabole dupe za svoje ruševine.

Mediji nas svakodnevno bombarduju raznim zločinama koji se dešavaju u Srbiji. Čini mi se da žele da znamo za svako samoubistvo, poremećenog oca koji je silovao svoju ćerku, sina koji je ubio svoje roditelje i slične užase. Uvek me je zanimalo da li nam insistiranjem na takvim vestima mediji poručuju da nam nema izlaza, i da kad nam sve dozlogrdi treba lepo da roknemo svoju porodicu i sebe. S druge strane, sravnjivanje jednog pozorišta sa zemljom ne smatraju bogzna kako velikom vešću. Verovatno misle da smrt kulture i duha nije toliko bitna stvar da bi zaslužila veći publicitet.

Šta više reći a ne zaplakati.