Magareće godine

Stogodišnjica rođenja Branka Ćopića ili zašto je on i danas važan

 Ove 2015. godine obeležava se sto godina od rođenja Branka Ćopića. U to ime, mnoge kulturne institucije posvetile su deo svog programa ovom velikom piscu.

Pogodilo se da sam baš uoči ove godišnjice poželela da ponovo pročitam neka Brankova dela. I prvo sam se latila „Magarećih godina“. Kako sam samo uživala! Toliko zdravog humora pleni ovom knjigom! Osećala sam se kao da sam uzela antidepresiv, osmeh mi nije silazio s lica. I ko kaže da su dečje knjige samo za decu? Njih bi obavezno trebalo da čitaju i odrasli, ne bi li probudili dete u sebi i oplemenili svoju dušu. Ako mi ne verujete, a vi trk u UK Vuk Karadžić, gde pozorište Boško Buha izvodi predstavu „Magareće godine“. Da se kladimo da ćete uživati u njoj podjednako kao i bilo koje dete?

Pre svega, zbog odlične režije Marka Manojlovića. Kroz priču o piščevim školskim danima u Bihaću vodi nas upravo on, Branko Ćopić, iz perspektive čoveka kakav bi danas bio. Tako se odrasli Ćopić kritički osvrće na dogodovštine svoje družine iz detinjstva.

Magareće godine, Boško Buha

Ono što će ovo delo uvek činiti aktuelnim, jeste obilje važnih motiva koje se prožimaju kroz njega. Ovo nije čas književnosti i deca nikako neće osetiti ozbiljan, prekorni i vaspitni ton svog učitelja. Naprotiv, ona će se opustiti i osloboditi svoj um, uživajući u sjajnoj glumi mladih glumaca i njihovih starijih kolega. Nimalo neće osetiti jaz između generacija i vremensku distancu, jer toga ovde i nema. Teške teme kao što su siromaštvo, nepravda i verska tolerancija, obrađene su kroz prizmu bezgraničnog prijateljstva i mladosti koja pobeđuje sva zla i prepreke. Sve je to vrlo zabavno i nimalo deprimirajuće, jer zaboga, pa to je Ćopić! Zbog toga ovaj roman ne pravi razliku među generacijama svojih čitaoca, jer je podjednako važan za sve, a predstava savršeno prati taj ton i donosi nam veselu inscenaciju ovog klasika.

Magareće godine, Boško Buha

Režiser Marko Manojlović je pametno odabrao uokvirenu kompoziciju ovog komada. Predstava počinje i završava se naratorom Brankom Ćopićem, koji u međuvremenu menja mesto sa desetogodišnjim sobom, junakom priče. Odrasli Ćopić je tako dobio  priliku da sa stanovišta zrelog čoveka preispita svoje detinje odluke i razmišljanja. I šta je shvatio? Iako su svi pravili razne greške koje su dovodile do teških posledica, najbolje što čovek može da gaji u sebi jeste da večno ostane dete. Deca bezgranično vole, bore se protiv nepravde, poštuju zajednicu u kojoj bez pogovora podržavaju jedni druge i ne mare za društvene i verske razlike između sebe. Bitna je ljubav, prijateljstvo i sloga – ono što odrasli često zaboravljaju. Zato na kraju predstave ulogu naratora preuzima Ćopićev lik iz detinjstva, koji se penje na pijedestal i tako označava pobedu mladosti i zdravih vrednosti nad onim što, ironično, mnogi od nas izgube svojom zrelošću. Važno je ostati dete.

Magareće godine, Boško Buha

Ako nastavnici u školama ne mogu ili nisu mogli da vas nateraju da pročitate „Magareće godine“, neka vam ovaj tekst bude poziv da odgledate predstavu. Učenici, roditelji, mladi i stari, deco i vi koji (ni)ste ostali deca, vi koji mrzite i ne poštujete različitost, vi koji mislite da je život težak i ružan, i vi koji volite život i imate srca za ljude oko sebe – za sve vas ova predstava je obavezna lektira, jer će vam dati važnu lekciju o životu. I fenomenalna dramatizacija jednog romana za sva vremena.

Čika Branko, hvala ti što si se rodio.

 

 Pročitajte moj tekst o životu Branka Ćopića u Artie magazinu.