Mali bračni zločini

Svi smo mi zločinci
 

Naslov ove predstave zvučao mi je nekako „kursadžijski“. Kao da sam čula najavu za Pinkov program. Ne, nisam baš zbog toga otišla da je pogledam, nisaaam! Odlučila sam se za nju jer ju je napisao Erik Emanuel Šmit. Časna reč!

Šmit me je prethodno osvojio „Zagonetnim varijacijama“ i nadala sam se da istu magiju može da ponovi i u ovom komadu. Da nisam već stekla neku dozu poverenja u njega, verovatno bih razočarano uzdahnula pred činjenicom da se opet radi o ljubavi. Ali, u tome je čar njegove poetike: Šmitova priča o ljubavi nikada nije još jedna romantična balada sa srećnim krajem. Nema ničega pinkovskog u njoj. Naprotiv.

Mali bračni zločini, Narodno pozorište

Tema „Malih bračnih zločina“ zapravo i nije originalna. Šta više, znam bar dva filma koji obrađuju istu tematiku, а s obzirom na to da sam ja nikakav filmofil, verovatno ih ima mnogo više. Radi se o sledećem: Žil je imao nesreću u kojoj je izgubio pamćenje. Ne seća se ni svoje žene s kojom je u braku petnaest godina. Takvo stanje stvari njoj daje šansu da dobije odgovore na mnoga pitanja u vezi s njihovim odnosom. Da sazna ono što je oduvek kopkalo, a nije smela da pita, ili možda nije smela sebi da prizna. Ali ko je još imao koristi od svog poštenja? Liz se služi sitnim lažima i zaobilaženjem istine kako bi dobila svog muža nazad i nadomestila nedostatke koje je njihov brak imao. Možda će njihova veza krenuti iz početka ako ga ponovo zavede? Ako zaboravi na sve što je bilo. Pa on je već zaboravio, trebalo bi da bude lako.

Mali bračni zločini, Narodno pozorište

Da je ovo glupi holivudski film iz ’91. godine s Harisonom Fordom u glavnoj ulozi, ova drama imala bi bajkovit rasplet. Žil bi iz nesreće izašao kao potpuno novi čovek. Kao anđeo, zapravo. Sve loše što je ranije radio sada bi mu se gadilo. Ne bi imao više nikakvu dilemu ni oko čega, kao što je ima svaki čovek od krvi i mesa. Ljubavnica? Daleko bilo, pa takvi idu u pakao! Ponovo bi se zaljubio u svoju ženu, kao prvog dana kada su se sreli i živeli bi srećno do kraja života. Kraj od koga vam suze naviru na oči. Ali od tuge za protraćenim vremenom.

Umesto da nas davi besmislenim romantičnim bljuvotinama, Šmit nas iznova pridobija neočekivanim obrtima. Ne, nijedna ljubavna veza nije toliko jednostavna kao što nas to lažu holivudski filmovi. Budite spremni na sve. Budite spremni i na sebe same, jer ko zna šta ste sve u stanju da uradite zarad ljubavi.

Mali bračni zločini, Narodno pozorište

E, tu se postavlja pitanje: da li smo s nekom osobom zato što je zaista toliko volimo da i dalje želimo da provedemo ostatak svog života baš s njom? A da nas nije možda strah od samoće, dosadne svakodnevice, nedostatka pažnje…? Da li zaista verujemo svom partneru kada nam kaže da nas voli? Da li mu verujemo da nas voli i kada nam to ne kaže? I zašto stalno čitamo između redova? Liz je sumnjičava. Žilovi romani izgledaju joj kao alegorija njegove vizije braka. U njegovom romanu „Mali bračni zločini“ supružnici su zločinci, ubice. Oni ostaju zajedno samo da ne bi bili sami. Ljubav ne postoji. Žilovi junaci ne veruju u brak, da li to znači da ni on sam ne veruje?

Šmit ume da nas tako duboko uvuče u sam život, da postavi neka suštinska pitanja, a sve to s primesom inteligentnog humora. To je ono što njegove predstave izdvaja iz mora površnih komedija. A ova predstava nije komedija, već način da preispitamo svoje veze i brakove, da bolje upoznamo sebe same i naše partnere. I da provedemo jedno interesantno veče u pozorištu.