Mesec u plamenu

Portret zaboravljene umetnice
 

Kada sam saznala da se u Kulturnom centru Rex prikazuje dokumentarni film o Mileni Pavlović Barili, bila sam presrećna. Konačno da neko ovoj umetnici pokloni trenutak pažnje! Mislim da je veliki propust i sramota naše nacije to što smo dozvolili da naraštaji malo znaju o njoj, a ona je tako mnogo dala srpskoj kulturi. Milena je za svog života bila priznata u celom svetu, pogotovo u Italiji, domovini svog oca u kojoj nikada nije živela, ali je zato Srbija žmurila pred njenim talentom i uspehom. Verovatno nije jedina koja se “omakla“ budnom oku istorije, ali boli me to što je ona bila ne samo dobra slikarka, već i talentovana pesnikinja. Bila je kompletan umetnik i zanimljiva ličnost, a takve ljude trebalo bi mnogo više ceniti.

Film “Milena“ rediteljke Čarne Radoičić bio je dobar uvod za predstavu koju sam nešto kasnije odgledala u Beogradskom dramskom pozorištu. Iako sam se za rad i ličnost Milene Pavlović Barili zainteresovala ranije, drago mi je što sam prvo odgledala film pa onda predstavu. Mislim da je potrebno znati nešto o njoj pre nego što se odlučite za ovu dramu. Ne zato što nećete razumeti o čemu se radi ili zato što će vam faliti delić slagalice, već zato što je ovaj komad njena lirski obojena biografija. Autorka Sanja Domazet bacila je akcenat na Mileninu krhku ličnost. Iz perspektive odnosa nje i njene majke za koju je bila veoma vezana, prati se put Mileninog razvoja od slatkog talentovanog devojčurka do formirane umetnice svetskog glasa. Iako je njena karijera sve vreme išla uzlaznom putanjom, Milena je bila duboko emotivno i senzibilno biće kojem uspeh i slava nisu bili dovoljni za dug i srećan život.

Mesec u plamenu, BDP

O Mileninim delima naučićete tek nešto malo u ovoj predstavi. Ona, dakle, nije čas umetnosti, ali ako imate neko predznanje o njenom stvaralaštvu, ova predstava pomoći će vam da dublje doživite njena dela. Predstava je veoma emotivna, i moram da kažem da ja nisam izdržala da ne zaplačem. Ne, nije namenjena samo ženama, niti je patetična ili bljutava. Biće da je problem bio u mojim hormonima, koji su toga dana podivljali. Moja drugarica, recimo, nije zaplakala, i čak se čudila mojim suzama. I ja im se sada čudim, ali i sada mi je tužna činjenica da je jedna izuzetno obdarena umetnica završila tako rano svoj život, pogođena nepravdom koju joj je priredio pre svega njen rodni grad Požarevac. Naime, Milena je imala želju da se vrati u otadžbinu, ali nije uspela da se zaposli kao nastavnica likovnog. Svoj kraj dočekala je u Njujorku.

Ispravka, možda atribut zaboravljena nije najbolji izbor reči. Ipak je se sećamo, ali definitivno je zaslužila više poštovanja nego što smo joj pružili. Požarevac joj se odužio muzejom koji je smešten u njenoj rodnoj kući. Njene slike izložene su u Narodnom muzeju u Beogradu i Muzeju savremene umetnosti, a postoji i sajt posvećen Mileni, čiji je urednik, kakvog li iznenađenja, Sanja Domazet. Prošle jeseni šetala sam Čika-Ljubinom ulicom i uočila neke Milenine slike izložene baš tu, na ulici. Stala sam pred njenim autoportretom i setila se njenih stihova:

Nepomične i sjajne gledahu tvoje daleke oči.
Na mojim praznim dlanovima nosim spomen
na oblik tvoje glave, tvojih ramena, tvojih usana,
čuvam i vedri osmeh tvoje dobrote.
Nemam ništa drugo.
Niti će mi išta drugo nedostajati.
Bila sam bogatija od celoga sveta.

A onda sam se setila Danijele Štajnfeld u ulozi Milene u predstavi “Mesec u plamenu”. Doživljaj je bio potpun.