Mleko

Teška sećanja
 

Sebi sam postavila težak zadatak – da pišem o predstavi koju nisam gledala skoro. Činjenica da mi je ostala u dobrom sećanju može značiti dve stvari: ili mi se mnogo svidela ili mi se ni najmanje nije svidela. U oba slučaja ne bih mogla nikada da je zaboravim.

Sećam se, Pavle Pekić mi je posle te predstave postao jedan od omiljenih glumaca. Ne zato što je njegova uloga u „Mleku“ previše zahtevna, već zato što sam ga malo pre toga gledala u sasvim drugačijoj ulozi i u obe je blistao. Ponadah se, evo glumca koji može da glumi sve! I može, neosporno je. Ali prokleti reditelji, pa i oni filmski, najviše vole da ga vide u ulozi smotanog sociopate. Hvala ti, Đurđa, što nisi jedna od tih!

Sećam se, tema je veoma bolna. Akcenat na psihološkom delu ličnosti. Uklapanje u novu sredinu, posebno za emigrante, može biti veoma teško. Svako se snalazi ili ne snalazi na svoj način. Različitost bilo koje vrste surovo se kažnjava. Ljudi nemaju osećaja za nečiju posebnost, pogotovo ako je šizofrenog porekla. Čim nanjuše nečiju slabost, osete se jakim. Eto koliko smo u evolutivnom smislu odmakli od životinja.

Mleko, BDP

Sećam se porodice. Okrnjena, otac je davno umro. Majka se sama bori sa avetima svog šizofrenog sina. Ona njegovu ličnost prihvata kao takvu, ne traži joj leka, i sinu pruža nesebičnu zaštitu i razumevanje veliko kao kuća. Iznenađuje je venčanje njenog starijeg sina Andonisa s devojkom iz drugog staleža. Na neki način je rastrzana između svojih sinova. Jednom treba pomoć, drugom je bratovljeva bolest smetnja životu kojem odavno teži. Do kraja svog sirotinjskog života, biće stub porodice koju njena ljubav i hrabrost održavaju u životu. Posle njene smrti, ostaju ruševine.

Sećam se Vesne Čipčić u ulozi majke – veoma uverljiva, kao i uvek.

Sećam se Andonisa, lika Pavla Pekića. Socijalizovan je, dobro se uklopio u tuđinsku sredinu. Pametnom ženidbom uspeva da se izvuče iz bede kojom je okružen celoga života i izrasta u normalno, prilagodljivo biće. Za razliku od njega, Lefteris se ne oseća prihvaćenim. On sanja o domovini, o utakmici koju je igrao u detinjstvu, sadašnjost mu je ogavna. Kukavice to primećuju i zlostavljaju ga. Lefteris je središte priče.

Sećam se da je Petar Benčina maerstralno dočarao lik tog večitog deteta koga fobije prate od detinjstva. Priviđa bele ruke kako ga odvode negde. Nimalo čudno, ludost ume da bude oštroumnija od pameti. Bele ruke stvarno su mu presudile.

Mleko, BDP

Sećam se poslednje scene. Emotivni naboj je tako veliki, da sam se bukvalno naježila. Možda mi se i plakalo. Mrzim nepravdu. Mrzim bespomoćnost. Nije lako bilo Andonisu. Voleo je brata. Velika je to odgovornost. Samo najpožrtvovaniji uspeju da izbalansiraju između ljubavi i bolesti. To može samo majka. Majčinska ljubav ne zna za prepreke. Bez nje, lišeni smo života kao Lefteris.

Sećam se i posle godinu dana. Možda se ne sećam svake scene i svake reči, ali sećam se osećaja. Težine koju nosi predstava. Jakih i jasnih emocija. Empatije. Grča na licu. Velikog, zasluženog aplauza.