Nesporazum

Nesporazum nije samo u drami
 

Ako nešto ne volim, to je kad se nečije mišljenje o odgledanoj predstavi svodi na analizu glume. Kao da ti ljudi idu u pozorište samo da bi ocenili da li je neki glumac podbacio ili ne. Slažem se da je gluma veoma važan deo predstave i da od glumaca mnogo toga zavisi, ali, zaboga, pa nije to jedino što oblikuje naš utisak! Međutim, slučaj je hteo da jedno Kamijevo delo bude oskrnavljeno lošom glumom. Ironija se oštro poigrala mnome.

Rizikujući da budem shvaćena kao neko ko pokušava da preduhitri reputaciju hejtera, ovaj tekst počeću onim što mi se svidelo u „Nesporazumu“. A šta reći, nego – Alber Kami. Taj čovek je stvarno razumeo apsurd. Možda to ima veze sa činjenicom da su skoro sva njegova dela nastala u periodu oko Drugog svetskog rata. Tada nije bilo potrebno biti filozof da bi se shvatila besmislenost života.

Kami nije u svojim delima predočavao samo apsurd života – njega smo i sami postali svesni. Ali s dubljim apsurdom, koji nastanjuje ljudske duše, mnogi se još nisu suočili. Marta i njena majka, glavne junakinje „Nesporazuma“, upoznale su ništavilo života, svaka na svoj način. Ubistvo je za njih jedini i opravdan način da izađu iz tog ništavila – Marta da bi pobedila usamljenost s kojom druguje celoga života, da bi čula šum morskih talasa, osetila vrelinu peska i pobegla daleko od zemlje koja u čoveku briše svaki trag života, a majka da bi se odmorila od života koji joj je, naročito posle odlaska sina, postao teret. Jan, njihov davno izgubljeni sin i brat, shvatio je da ne može biti srećan ako je daleko od porodice. Nostalgija, griža savesti i ljubav dovešće ga u dom koji je napustio pre dvadeset godina, a gde će stradati od ruku onih za kojima je čeznuo sve to vreme – od sopstvene majke i sestre.

Nesporazum, Narodno pozorište

Nakon što su saznale koga su ubile, Martin i majčin san o sreći biva rasut kao pesak na vetru. Janovo ubistvo trebalo je da im donese bogatstvo pomoću koga bi napustile pustoš u kojoj žive. Ali, pustoš duše postaće realnost koju nikada neće moći da napuste. Majka se potpuno predala bolu kada je shvatila da je konačno stigla najgora kazna za sve zločine koje je učinila. Marta majčinu žalost za ubijenim Janom shvata kao izdaju. Ona smatra da je „smrt sitnica za čoveka koji je živeo“, makar to bio i njen brat, i da ona ima veća prava na život od takvih ljudi, jer nije ništa proživela. Zločin je bio njen put ka sreći, a s velikim razočaranjem shvata de je „zločin usamljenost čak i ako se na hiljade njih udruže da ga izvrše“.

Nesporazum, Narodno pozorište

Kakva sjajna drama i kakvo nedostojno izvođenje! Da mi Kamijeva filozofija nije poznata, pitanje je kako bih doživela ovu predstavu. Scenografija i muzika dočarale su beživotnost koja vlada u pansionu i oko njega, bukvalno sam mogla to da osetim u vazduhu. Ali glumci su učinili da osetim veliku žalost što ovakvo dramsko delo nije izvedeno u drugoj postavi. Mislim da nikad nisam videla takvo glumatanje. Dikcija Marije Vicković čini da bude potpuno ista, glumila prodavačicu u glupoj seriji na Pinku ili ubicu lišenog toplih osećanja u Kamijevoj drami. Kada su dodelili nagradu „Žanka Stokić“ Ljiljani Blagojević, verovatno nisu imali u vidu lik koji glumi u ovoj predstavi. Poslednje dve rečenice koje izgovara Milan Gutović bile su za mene kao čaša vode usred pustinje. Uostalom, pročitajte ovde Kamijevu dramu, pa posle odgledane predstave recite da li je to adaptacija koju ste očekivali.

Dobro, priznajem da mi se obilo o glavu onoliko pljuvanje komentara gledalaca koji se odnose na glumu. Ali kao zločinac koji priznaje krivicu, želim da pitam: zašto sam to morala da naučim baš na Kamijevoj drami? Zašto?!