Oskar i mama Rouz

Dečji pogled na svet
 

Što se mene tiče, nema bolje preporuke za neku predstavu od podatka da ju je napisao Erik Emanuel Šmit. Posle „Zagonetnih varijacija“ ostaću ovom piscu verna do groba! I iako me nijedna njegova predstava koju sam gledala posle „Varijacija“ nije toliko oduševila (mada još nisam odgledala sve), svaka je imala neki svoj poseban šarm, dovoljan da izađem srećna i zadovoljna iz pozorišta.

A šarm drame „Oskar i mama Rouz“ izmamio bi svakom osmeh na lice – i deci, i onima koji se bore da više ne budu deca, i onima koji su ponosni na dete u sebi, i onima koji stvarno više nisu deca. Istina, osmesi bi im imali setnu notu, ali bili bi iskreni i čisti kao dečja duša.

Na prvi pogled čini se da je ova predstava veoma jednostavna - minimalna scenografija, jedna glumica i priča o smrtno bolesnom dečaku čije je roditelje oterala njegova bolest. Ali svet jednog desetogodišnjaka ne može biti toliko monoton i sumoran. To je nemoguće! Da li znate ijedno dete koje vas ne bi opčinilo svojim detinjim shvatanjem života, koje je neretko mnogo smislenije od svih naših „odraslih“ odgovora i objašnjenja?

Fabula se sastoji u sledećem: mama Rouz, žena koja posećuje Oskara u bolnici, ispod dečakovog jastuka pronalazi dvanaest njegovih pisama upućenih Bogu. Sadržaj tih pisama uvodi nas u dečji svet, emotivan, iskren, pun radoznalosti i nepretencioznog humora. Pred nama se otvara nevina duša desetogodišnjeg dečaka koji odbrojava poslednje dane u bolničkoj postelji. Ostavljen da se sam suoči sa bliskom smrću, utehu nalazi u veri u Boga, kome poverava svoje želje i tajne.

Ali dete ne bi bilo dete kada ne bi osećalo svu radost življenja, pa makar taj život kratko trajao. Svako pismo ispunjeno je sitnim radostima koje Oskar svakodnevno otkriva: prvo sklapanje prijateljstva, prva simpatija, prvo rivalstvo… Međutim, deca su mali ljudi koji jasno osećaju i razumeju sve što se dešava oko njih. Oskar pati zbog retkih poseta njegovih roditelja, pa njihovu odsutnost pokušava da nadomesti prijateljstvom koje se rodilo između mame Rouz i njega. Ta bliskost pomaže mu da se lakše nosi sa svojim bliskim i preranim krajem.

Ako ste nekada sumnjali u žanr monodrame, reditelj Nebojša Bradić vratiće vam veru u njega. A ako ste ikada bili skeptični u vezi sa glumom Vesne Čipčić, definitivno ćete biti opčinjeni njenim veštinama u ovom komadu. Vesna ima veliku moć transformacije i lako u sebi pronalazi energiju pomoću koje se iz lika odrasle žene vrlo uverljivo pretvara u lik dečaka. Možda još u sebi oseća tragove dečje životne radosti, koja nam je svima toliko potrebna da bismo na život gledali s vedrije strane. Eh, kad bismo svi zauvek ostali deca!

Nije samo predstava „Оskar i mama Rouz“ nastala po istoimenom bestseleru Erika Emanuela Šmita. 2009. godine izašao je i film, koji je režirao ovaj pisac: