Otac na službenom putu

Ne mešajmo babe i žabe
 

Da se razumemo: svi znamo da je predstava rađena po filmu i tu činjenicu ne bi trebalo da ispuštamo iz vida. Ali ne da bismo mogli da uporedimo film i predstavu, pa da onda obavezno donesemo zaključak, dostojan prosečnog skeptika i hejtera svega što je novog, da je predstava krš u odnosu na film. Naprotiv! Publika bi trebalo da zna da film i pozorište nisu isto! Ako očekujete da ćete u pozorištu gledati isto ono što ste gledali na tv ekranima, onda je bolje da ostanete kod kuće ili produžite do prvog bioskopa.

Tema predstave je tema Kusturičinog filma. Ako je predstava nastala po filmu iz ’85. godine, onda njena tema ne može biti ni prevaziđena, ni prežvakana, niti je bitno da li je dosadna ili zanimljiva. S tim bi trebalo da raščistite pre nego što odete u pozorište.

U čemu je onda stvar?

Pozorište i film potpuno su različite umetnosti koje ne počivaju na istim postulatima. Dramu karakteriše dramska napetost i zbog toga je sve naglašenije nego u filmu. Ovde se radi o dramatizaciji jednog filmskog ostvarenja i zato je pitanje uspelosti predstave „Otac na službenom putu“ zapravo pitanje režije. A reditelj Oliver Frljić uspeo je da se oslobodi svih filmskih digresija i na scenu iznese samo dramatične momente pojačane adekvatnom orkestralnom podlogom.

Otac na službenom putu, Atelje 212

Postupak retrospektive pun je pogodak. Ne zbog toga što se Đuza Stojiljković majstorski snašao u ulozi osmogodišnjeg deteta, već zato što vremenska distanca od 64 godine savršeno odgovara ovakvoj režiji. Sećanja iz detinjstva jednog sedamdesetogodišnjaka pružaju nam mogućnost da događaje i atmosferu pedestih godina u Jugoslaviji gledamo kroz prizmu nečega što je odavno prošlo. Zato je u predstavi seksualnost prikazana na eksplicitan ali nipošto vulgaran način, za razliku od filma u kome ovakve scene nisu česte.

Isti slučaj je i sa likom majke Sene, u interpretaciji fenomenalne Hane Selimović: ona je u suštini požrtvovana i hrabra žena, a ova druga njena osobina u predstavi postaje jasno vidljiva i naglašena. U filmu je Mirjana Karanović Senu odigrala mnogo suptilnije. Oliver Frljić je razgolitio duh jugoslovenskog komunizma i prikazao nam ga potpuno iskreno i živopisno.

Otac na službenom putu, Atelje 212

Mislim da niko nije očekivao onako razvijenu muzičku podlogu. Ovo nije mjuzikl, jer funkcija tog elementa nije da zabavi publiku i opusti ih pevanjem i igrom, koje u ovoj predstavi i nema. Prateći orkestar i kompozicije koje pevaju glumci tu su da iskažu ono što je teško reći, da daju snagu onome što je očigledno, da oslikaju kontekst vremena. Muzičke deonice kompozitorke Irene Popović nose odgovarajući ton i emociju, i odlično prijanjaju uz svaku odabranu scenu.

Otac na službenom putu, Atelje 212

Pretpostavljam da „Oca na službenom putu“ gledaju uglavnom oni kojima se svideo Kusturičin film. Ja sam imala drugačiji motiv: želela sam da vidim da li zaista zavređuje silne nagrade koje je dobila. Već posle nekoliko prvih minuta, znala sam da se pred mojim srećnim očima odvija predstava koja će me oduševiti. Izvrsni glumački ansambl doprineo je uverenju da me instikt nije prevario.

Mogu da razumem da niste oduševljeni predstavom, ali ako kažete da je muzički deo loš, da je tema izlizana, da je bezveze u odnosu na film, za mene znači da uopšte ne razumete razliku između pozorišta i filma, i ne shvatate inovativnost režije. U tom slučaju, moje saučešće. Propustili ste priliku da budete svedok novog, osvežavajućeg umetničkog izraza koji je toliko potreban ovom zakržljalom stvaralačkom svetu.