Plodni dani

Priređivač, ne pisac 
  

Od autora Čekaonicestigla je još jedna predstava urađena na isti način. Taj pristup dramskom delu koji Boris Liješević primenjuje iznova, prosto me oduševljava! On nije samo reditelj, jer bi to značilo da ima pred sobom gotov dramski tekst, kome samo treba da dâ formu. On nije ni pisac, jer bi to značilo da tekstu koji je on napisao neko treba da dâ konačan oblik.

Umesto toga, Boris ide u korak s vremenom i nastoji da nam ponudi nešto na šta tek počinjemo da se navikavamo, bar što se tiče pozorišne umetnosti. A to je ono što je postmodernoj književnosti ponudio Danilo Kiš u „Grobnici za Borisa Davidoviča“ –  drugi ugao gledanja na delo i ulogu priređivača umesto pripovedača.

Plodni dani, Atelje 212

Kao što sam naslov kaže, predstava govori o neizmernoj želji za potomstvom. Nekoliko parova (i pola čovečanstva, kako kaže jedan akter ove drame) ima isti problem – nemogućnost začeća. Svi se oni bore na razne načine da ostvare svoju najveću želju. U svojoj borbi osećaju se i ponašaju kao porodica: iako se nikada nisu videli uživo, putem interneta razmenjuju svoja iskustva, obaveštavaju jedni druge o najmanjoj promeni, navijaju i pružaju podršku svojim sapatnicima, poveravaju ono što možda ni svojim supružnicima ne žele da kažu, zajedno proživljavaju sve uspone i padove… Tuđi bol doživljavaju kao svoj jer to i jeste njihov, zajednički bol.

Plodni dani, Atelje 212

Režija je baš tako i zamišljena, u formi internet foruma. Iako su svi glumci na sceni, oni nemaju fizičkog dodira, jer scena predstavlja internet. Njihovi dijalozi zapravo su njihova dopisivanja na forumu, a niko od likova ne nalazi se u istom gradu, pa ni u državi. Minimalna scenografija (zapravo, nema je) male scene Ateljea 212 dovoljna je da dočara sve ambijente: i malog bolničkog wc-a, i ginekološku ordinaciju i dom svakoga od njih, i to sve s nekoliko stolica, par rukavica i jednim mikrofonom. U Borisovim dramama prošlo je vreme kada je reditelj trebalo sve na tacni da ponudi gledaocima. Sada su oni ti koji treba da uključe svoju maštu i umesto da se menja jedna scena za drugom i da postoji sto scenografija kako bi vizuelno bio dočaran i najmanji detalj, gledalac treba da zamisli prostor u kome se dešava scena i snagom svoje imaginacije učini je stvarnom. Uz izvrsnu demonstraciju glumaca, taj zadatak uopšte nije težak.

Plodni dani, Atelje 212

Sve priče koje se odvijaju pred našim očima istinite su. One nisu plod mašte autora, niti su njegovo viđenje problema neplodnosti s kojim se suočava sve više parova širom sveta. Ove priče proživeli su stvarni ljudi, a Boris je postao svedok njihovih iskustava onda kada ih je zamolio da otvore dušu pred njim i daju mu odobrenje da od toga napravi predstavu. Drugi izvor informacija bio je jedan sajt – da, baš taj koji je „mesto radnje“ ove predstave. Iskazi su uz pomoć dramaturga preinačeni u dramske dijaloge, na trenutke pune gorkog humora.

Svi ovi ljudi, da ne kažem likovi u drami, sve vreme tragali su samo za ljubavlju. Onemogućeni da prožive ono što su čekali celog života, shvatili su da ljubav nema oblik kakav su mislili da ima, već da ima sto različitih oblika, zavisno od njihovog gledišta. Nekima od njih na kraju se posrećilo da imaju svoju decu, drugi su pribegli rešenju koje im je na prvi pogled izgledalo neprihvatljivo (uzeli su seme drugog muškarca), treći su usvojili čak dvoje dece. I svi su dobili ono što su želeli – priliku da ih neko zove mamom i tatom. A to je, verujem, neprocenjivo i važnije od činjenice da dete nije vaša krv. Ljubav je ljubav, ko smo mi da joj gledamo u zube?