Posetilac

Velika, kremasta, čokoladna torta

- Deca su po prirodi filozofi, stalno postavljaju pitanja.

- A odrasli?

- Odrasli su po prirodi idioti, oni odgovaraju na pitanja.

Ja sam idiot, te mogu mirno da odgovorim na pitanje zašto ne volim komedije: zato što su najbolje komedije one koje to nisu. Kao sve Šmitove.

„Posetilac“ je drama o pravom pitanju u pravo vreme na pravom mestu. Kako verovati u Boga ako ste Jevrejin u Austriji 1938. godine? Kako verovati u Boga 1938. godine? Kako verovati u boga?

Posetilac, Atelje 212

 Da, prilično ozbiljna tema. Religiju svi shvataju ozbiljno. Ne smeš da psuješ Boga, moraš da se prekrstiš kad prolaziš pored crkve, moraš da postiš na Badnji dan i Veliki petak, moraš da popu nazoveš boga kad ga vidiš („Pomaže Bog“, „Bog ti pomogao“ – a ko bi mi drugi pomogao), moraš da se venčaš u crkvi… Pa vi recite da to nije ozbiljna tema! Zato „Posetilac“ nikako nije komedija. Pisac se tu ne sprda s religijom, već razmišlja o njoj. Misli, ako bog postoji, mora da i on pati kad vidi kakav je svet stvorio.

Ako si svemoćan, onda si zao. Ako nisi zao, onda nisi svemoćan!

Čini mi se da ova drama nije teodiceja, mada bismo to mogli da pomislimo zbog same činjenice da je jedan od glavnih likova (verovatno) Bog. Zašto bi on bio glavni lik i zašto bi jedan ateista vodio polemiku s njim i to baš u noći kad mu je Gestapo odveo ćerku? Sve upućuje na to da pisac traži opravdanje za postojanje tolikog zla u svetu. Mada, možda to znači da se u najgorim trenucima svog života svi okrećemo religiji, jer negde duboko u sebi ipak verujemo da ima neko ko vidi sve i ko je sposoban da usliši sve naše molitve… Da li to znači da Šmit ipak veruje?                                                          

Ja sam čoveku dao potpunu slobodu, i zato sada postoji i dobro i loše na svetu.

Ne, nema tu ličnog mišljenja. Jednostavno, Šmit je imao briljantnu ideju da u vreme jačanja nacizma u Evropi, u vreme velike sumnje u sve i još veće patnje, spoji Sigmunda Frojda, velikog ateistu i čoveka koji je verovao u nauku, i njegovu suprotnost – Boga. Ako ste ljubitelj banalnog, površnog i bljutavog, sličnoj izvrsnoj zamisli mogli biste da dodate tonu bespotrebnog kiča i dobili biste „Histeriju“. Srećom, Erik Emanuel Šmit primenio je svoj recept za uspeh: ovu primamljivu ideju zakuvao je zanimljivim obrtima i zasladio šarmantnim humorom s dozom zdrave ironije. Kao šlag na tortu, rediteljka Ljiljana Todorović dodelila je uloge Voji Brajoviću, Draganu Nikoliću, Branislavu Trifunoviću i Anđeliki Simić, i recept jednostavno nije mogao da ne uspe. Prste da poližeš!

Ako očekujete da ovom predstavom dobijete odgovore na pitanja, izgleda da uopšte niste dete. Ne samo da ih nećete dobiti, nego ćete posle „Posetioca“ imati još milion pitanja! Bog je misterija, život je misterija, pa i Frojdov posetilac zapravo je misterija. Da nije sve to bio san? Da nije taj iznenadni posetilac zapravo ludak koji je pobegao iz ludnice? Kažu, taj može da ubedi svakoga u šta god hoće… Eto jednog klasičnog Šmitovog obrta, ništa manje reprezentativnog od ciničnih Frojdovih replika, ali ni od replika dostojnih boga:

- Nisam došao da te preobratim, nego zato što mi je dosadno.

Pitate se da li je posetilac stvarno Bog? Pa kakav ste vi vernik! Setite se:

Vera traži veru, a ne dokaze.