Prizori egzekucije

Prizori bez prizora

Kada se setim ove predstave, dve stvari mi padaju na pamet. Prva je reakcija moje koleginice (u srednjim je godinama) kada sam joj rekla šta sam poslednji put gledala u pozorištu: „Prizori egzekucije!?“ Kada je i druga koleginica odreagovala na isti način, shvatila sam: „A, neee! Nema u predstavi nikakvih prizora egzekucije! Samo se tako zove.“ Dakle, neka vas naslov ove drame ne uplaši. Nema u njoj nikakvih scena koje bi mogle da vam pomere želudac.

Ipak je to predstava, a ne horor film. Ti „prizori egzekucije“ zapravo bi trebalo da budu naslikani na platnu, a najzanimljivije je to što je režiser odlučio da prikaže prazno platno, pa tako ostavlja svakome da ga sam oslika u svojoj glavi.

Druga asocijacija na ovu predstavu mi je sufler. Učinilo mi se (ili nije?) da sam tokom predstave čula suflera kako šapuće! Nisam mogla da poverujem u istinitost svoje sumnje, pa upitah brata koji je sedeo pored mene: „Marko, ču li ti suflera ili ja umišljam?“ On ga nije čuo. Ma lepo sam čula šaputanje baš kad je glumica napravila pauzu i, iako nisam razumela šta je tačno rekao, ono što je rekla glumica dve sekunde kasnije imalo je isti tonalitet i dužinu kao to šaputanje. Dakle, ili sam u pravu ili imam glasove u glavi. Rekoše mi da je verovatnije ovo drugo. Bar mi ti glasovi nisu rekli da ubijem nekoga. Eto, i zahvaljujući toj asocijaciji, dadoh ime ovom blogu. Samo što za razliku od pravog suflera, ja želim da šapućem tako da me svi čuju.

Izgleda da je taj propust ostavio veći utisak na mene od same predstave. A izabrala sam je zbog meni veoma primamljive teme, koja uopšte nije novo otkriće, naprotiv. Odnos umetnika prema umetnosti, njegova rastrzanost između sopstvenih stremljenja, moralnih pobuda i zahteva vlasti večna je tema, što dokazuje i ova predstava čija se radnja odvija u 15. veku. U fokusu je italijanska slikarka Galaktija, koja dobija zadatak da oslika veliko platno na kojem će prikazati trijumf Venecije u bici kod Lepanta nad Otomanskim carstvom. Njen lik satkan je od niza opštih mesta – kao i svaki umetnik, ona je prilično “čudna” žena, nimalo blagog karaktera, zbog svoje ekscentričnosti etiketirana kao promiskuitetna. Kao takva, u stalnoj je borbi sa sobom, svojim željama i ambicijama, koje osim na umetničkom, pokušava da ostvari i na ljubavnom planu sa znatno mlađim kolegom.

Prizori egzekucije, Narodno pozorište

Međutim, njenom liku fali malo lucidnosti da bi se beskompromisno borila sa očekivanjima vlasti, koje zahtevaju da naslika pobedu Venecije u toj bici, a ne hiljade mrtvih i unakaženih tela. Kroz Galaktijine emotivne lomove i borbe provučene su mnoge druge teme koje doprinose dinamičnosti radnje. Ali čini mi se da reditelj tu upada u svoju zamku. U želji da naglasi višeslojnost teme, nastaje opšta zamršenost i mešavina svega i svačega, iz čega ne uspeva da se izvuče do kraja.

Prizori egzekucije, Narodno pozorište

Kada to kažem, prvenstveno mislim na lik Urgentina, koji mi je do kraja ostao nedokučen. Njega tumači Mihailo Lađevac, koga sam imala prilike da gledam i u predstavi „Misis Tolstoj“, i čini mi se da je na isti način izneo obe uloge. Elem, prvo sam mislila da je Urgentino homoseksualac, pa da je zaljubljen u Galaktiju, pa da nije zaljubljen u nju već je samo na njenoj strani, a na kraju ispade da nije na njenoj strani (ili se ja to samo varam). Rezultat – potpuna konfuzija u mojoj glavi, a ako neko ima objašnjenje, molila bih ga da me prosvetli, jer mi je očigledno nešto promaklo.

Sve u svemu, očekivala sam više. Ali to nije razlog da ne odete na predstavu. Možda nećete kao ja previše analizirati svaku pojedinost već će vas okupirati večito pitanje s kojim se susreće svaki umetnik, pa i svaki obzirni čovek: da li služiti istini ili samom životu.