Rasprava sa Ernestom Če Gevarom

Sudar vekova
 

Danas ćete lik Če Gevare videti na raznim nebitnim predmetima, proći ćete pored kafića koji se zovu njegovim imenom, srešćete mlade ljude koji nose bedževe i majice s njegovim likom kao znak da su duboki poklonici njegove ideologije (ili možda samo žele da budu kul). Ako razmislite, shvatićete da se njegovo ime danas koristi uglavnom u marketinške svrhe. A da li iko razmišlja o tome šta je ostalo iza Če Gevare? Koliko se promenio svet četrdesetak godina posle njegove smrti, za kojim idealima sada idemo i da li danas uopšte postoje ideali?

Ako niste skoro sebi postavili nijedno od ovih pitanja, onda je predstava „Rasprava sa Ernestom Če Gevarom obavezna lektira za vas.

Kada sam čula za ovu predstavu, mislila sam da će ona privući samo mlade ljude. Ipak su mladi ti koji su spremni na bunt, na revoluciju. Zato me je veoma iznenadila moja majka (koja, pogađate, nije više mlada) kada je rekla da želi da ide sa mnom u pozorište. Zaprepastila sam se i ponovila joj naslov predstave. Ona me je u čudu pogledala i rekla: „Da, znam, o Če Gevari je“. Tada sam shvatila da sam žrtva marketinških gluposti, koje su me navele da mislim da niko stariji od trideset godina ne deli Če Gevarinu ideologiju.

Posle odgledane predstave, bila sam zadovoljna jer sam shvatila da njen režiser Dušan Petrović nije lagao kada je rekao da se ova predstava „ne bavi Če Gevarom kao romantičarskim likom“. Ne bavi se, i u tome je njena najveća vrednost. Jer, da je on predstavljen kao hrabri vojnik koji se borio za ceo svet, koji nije žalio da pogine za svoje ideale i to u svojoj trideset devetoj godini, i koji je na svom streljanju izgovarao epohalne reči poput „Pucaj, kukavico, ubićeš samo čoveka“ ili „Uozbilji se momče, treba da pucaš u čoveka“ ili šta god da je rekao, ja bih imala utisak da gledam romantičarsku dramu iz 19. veka. Ali hvala piscu Hoseu Pablu Fajnmanu koji je napisao komad potpuno drugačije koncepcije.

Radnja ovog komada smeštena je u jednu bolivijsku školu, u kojoj je Če proveo svoje poslednje sate pred streljanje. Zamišljena je kao razgovor između njega i argentinske istoričarke iz 21. veka. Polu-istorija, polu-fikcija. A zašto se Fajnman odlučio baš za ovakav prikaz? Zato što više niko ne sumnja u veličinu Čeove borbe. On je svojim životom i svojom smrću zadužio celo čovečanstvo i postao jedna od najvažnijih ličnosti 20. veka. Postao je simbol revolucije i borbe za slobodu. Ok, to znamo. Ali nismo sigurni šta je ostalo od toga danas. Da li njegovi ideali i dalje žive? Da li smo se opet pretvorili u marionete kapitalista i da li je Če badava umro? Zbog toga je potreban susret njega i istoričarke iz našeg vremena. Bilo je potrebno suočiti prošlost i sadašnjost da bismo pogledali sebe u oči.

Rasprava sa Ernestom Če Gevarom, Atelje 212

Negde sam pročitala da je režija ove predstave prilično nemaštovita. Istina je, ali sama piščeva zamisao dovoljno je maštovita, da meni ništa maštovitije i nije potrebno. Neobičan je izbor mesta za pozornicu. Prvi put sam videla da publika nije okrenuta direktno ka pozornici, već je smeštena s dve njene strane. I to savršeno odgovara formi debate koju ova predstava ima, na šta, uostalom, upućuje i njen naslov.

Jedino mi se nije svidela gluma Branke Šelić. Gledala sam je i u „Čekaonici“, gde je ostavila potpuno drugačiji utisak na mene. A na početku ove predstave prosto nisam znala da li glumi ili samo razmišlja naglas. Ne znam kako, ali to uopšte nije pokvarilo moj celokupni utisak.