Scena u Ateljeu 212 nosiće ime Petra Kralja

Da se odužimo kako treba
 

Nemam apsolutno nikakvu preferenciju prema poznatim ličnostima. Ne vrištim kad ih vidim na ulici, ne želim da se slikam s njima, ne mislim da sam počastvovana samo zato što sam se slučajno našla blizu njih. Dobre glumce i glumice volim da vidim u predstavi, a ne na ulici.

Ali dođe vreme kad neke glumce više ne možete da vidite na sceni. I kada biste znali da je to poslednji put da ih gledate u pozorištu, sigurno biste mnogo više cenili taj trenutak. Ja sam, recimo, mesecima žalila što je s repertoara Beogradskog dramskog pozorišta skinuta predstava „Rekvijem – negde između Pariza i Šangaja“, gde me je Petar Kralj potpuno opčinio. Glupača kakva jesam, jer nikada ne slušam, odnosno ne čujem tračeve niti okolne priče, čak sam osuđivala upravu BDP-a zato što je skinula takvu predstavu s repertoara, a da se, nasuprot tome, gomila drugih gluposti i predstava koje ne pune sale igra iz sezone u sezonu. Da sam malo načuljila uši, saznala bih da je Petar Kralj teško bolestan, i da, logično, njegova ćerka Milica Kralj, režiser „Rekvijema“, ne želi nikome drugom da dâ glavnu ulogu u ovoj predstavi. Da sam to znala, ne bi me vest o Kraljevoj smrti iznenadila, i ne bih sada prečešljavala repertoare da vidim gde sam sve propustila da ga vidim i za čime bi još trebalo da žalim.

Nisam gledala „Živeo život Tola Manojlović“. A Kralj je igrao Tolu punih četrdeset godina!

Nisam gledala „Maticu“  Ateljea 212.

Ni „Branu“, opet Ateljea 212.

A ni „Don Kihota“ u Madlenianumu.

Nemam nameru da plačem nad ugašenim životom Petra Kralja. On će biti besmrtan, kao malo ko od nas, pa zašto bih za tim plakala? Pogotovo ne želim da se vodim devizom „o pokojnicima samo najlepše“. Ovim tekstom sam htela da kažem da Atelje 212 ima debele razloge da svoj Teatar u podrumu nazove imenom ovog velikog glumca, jer on to zaslužuje, a i red je da mu se oduži pozorište u kome je odigrao najveći broj predstava.

Ja mu, evo, na neki način odajem počast ovim tekstom, budući da neke predstave u kojima sam ga gledala nisu više na repertoaru pozorišta, a drugih se ne sećam dobro da bih mogla da napišem čitavu kritiku na tu temu. Zato će me scena „Petar Kralj“ podsećati na sve uloge u kojima sam ga videla, a još više na one u kojima sam propustila da ga vidim. Počinjem da verujem da čovek zna da ceni nešto tek kada to izgubi.