Staklena menažerija

Raskorak
 

Negde u isto vreme imali smo priliku da vidimo dva različita izvođenja „Staklene menažerije“ Tenesi Vilijamsa: u režiji Ane Konstatinović na sceni Amerikana beogradskog Doma omladine i u režiji Radoslava Milenkovića na maloj sceni Narodnog pozorišta. Mnogo mi je žao što nisam gledala obe predstave, već samo ovu u Narodnom pozorištu, jer kada vidite dve verzije jedne drame, shvatite koliko glumci i reditelj utiču na vaš krajnji doživljaj. Srećom, svesna sam toga.

Drama „Staklena menažerija“prenosi nam atmosferu prve polovine XX veka u kojoj je živela i preživljavala američka radnička klasa. U junacima prepoznajemo strah od nepoznatog i strah od života, životne dileme, majčinsku ljubav i brigu, veliku ljubav brata prema sestri, želju za bekstvom iz prosečnosti i sveta koji nema sluha za naša duhovna stremljenja. To je ono što i danas vidimo u sebi i ljudima oko sebe. Ono što je univerzalno, svevremensko i što Vilijamsovu dramu čini klasikom.

Staklena menažerija, Narodno pozorište

O tekstu, dakle, ne treba raspravljati. Kompozicija drame takođe je odlična. Iako je Tom narator, a drama počinje i završava se njegovim monologom, ne može se reći da je on glavni lik. Sve je usmereno ka njegovoj sestri Lori, introvertnoj, nesigurnoj devojci s fizičkom manom, koja živi u svetu staklenih figurica i kloni se svakog vida realnog života. Svaki napor njene majke Amande da je otrgne iz te izolacije propada. Tomova ljubav prema sestri je velika, ali velika je i njegova želja da se otrgne od radničkog života i uplovi u svet u kome će moći da ostvari svoju pesničku prirodu. To je glavni pokretač sukoba između njega i majke koja smatra da mu je dužnost da brine o porodici.

Staklena menažerija, Narodno pozorište

 Dramatizacija ovakvog dela morala je da bude bolja. Pre svega, Bojana Stefanović nije dorasla ovoj ulozi. Lik povučene i preplašene devojke uopšte nije odigrala uverljivo. Scena njenog gušenja zbog upoznavanja s mogućim udvaračem ravna je običnom glumatanju. A upravo je njen lik taj koji bi trebalo da dâ težinu celom komadu. Za razliku od nje, Aleksandar Đurica je odličan. Njegov završni monolog veoma je efektan, i uopšte je tokom predstave ostavio najbolji utisak na mene.

Međutim, imala sam dilemu u vezi s tim kako je Olga Odanović iznela svoj lik. Odglumila je dobro, ali mi se činilo da je liku zabrinute majke unela previše selo-gori-a-baba-se-češlja obrisa. Time ona postaje izvor humora koji je baziran na „komičnosti“ njenog lika, te izbija u prvi plan. Od prikaza raspada jedne porodice koja je stalno na razmeđu stvarnosti i pojedinačnih želja i ambicija, stvara se nekakva polu-komedija. Gledajući istoimeni film iz 1950. godine nijednom se nisam nasmejala, a to isto važi i za predstavu trupe јednog američkog pozorišta (snimak te predstave u delovima postoji na Youtube). Liku Amande Vingfild nisu potrebni komični elementi. Ona je bivša lepotica, žena koju je porazio promašeni brak i koja od svog sina očekuje da bude glava porodice, a od ćerke da se uda. Nema potrebe tražiti komiku u tome kada već u drami ne postoje elementi za to.

Staklena menažerija, Narodno pozorište

Rekla bih da ovaj „put ka uspehu“ sledi dosta naših filmskih i pozorišnih reditelja: glumce koji su određenom ulogom stekli popularnost vezuju samo za takav tip uloge, pa se dešava da, mučeni glumci, ne dobijaju priliku za neku drugačiju ulogu. Pretpostavljam da reditelji to vide kao adut kojim će se dodvoriti publici. Ali trebalo bi i da znaju u kojoj je predstavi to apsolutno neprimereno.