Sveti Georgije ubiva aždahu

Tragedija ima dva lica 

Kada je Srđan Dragojević snimao film „Sveti Georgije ubiva aždahu“, vlada je to označila kao projekat od nacionalnog značaja, te se potrudila da film dobije etiketu najskupljeg srpskog filma uloživši u njega milione. Ja se pitam da li su pare možda  bačene, jer pored vrhunskog scenarija Dušana Kovačevića, ovaj film nije uspeo da se usmeri i na lični plan, već samo na kolektivni, što je, po meni, veliki propust. Možda je to tako zbog tereta koje je film nosio jer je morao da opravda ulogu projekta važnog za celu naciju, ali tragedija našeg naroda u Prvom svetskom ratu i Balkanskim ratovima koji su mu prethodili, bila je velika na mnogo više nivoa nego što je Dragojević prikazao.

Za razliku od njega, Ljubomir Draškić Muci je intimnu ljubavnu dramu između ratnog invalida Gavrila, liberalne lepotice Katarine, i njenog muža, Đorđa džandara, predstavio kao okvir nacionalne drame koja se odvija u zoru Prvog svetskog rata, a počela je mnogo ranije. Ovaj ljubavni trougao je podloga mnogim potonjim nesrećama, koje će svoju epsku tragičnost dostići u Cerskoj bitki, prvoj za Srbe u Velikom ratu.

Sveti Georgije ubiva azdahu, Atelje 212

Kakvoj sudbini mogu da se nadaju oni koji samo što su izašli iz jednog rata, a drugi im već preti? Posledice prvog velike su i neizbrisive. Mačvansko selo na austrougarskoj granici nastanjuju njegove žrtve – sve sami bogalji. U toj sumornoj slici srpske stvarnosti s početka 20. veka, ističu se briljantno napisani likovi: Aleksa Vuković (Milan Caci Mihailović), mudri i rečiti starac koji ne odobrava preljubništvo svog unuka i njegovu nebrigu o ženi; Rajko Pevac (Gordan Kičić), raspevani seoski đilkoš koji obleće oko tuđih žena bez obzira što uvek izvuče deblji kraj; Vane siroče (Miloš Klanšček), o kome brine celo selo i kome se smeši bezbrižan život u Solunu i buduća karijera doktora; Gavrilo (Marinko Madžgalj), švercer svinja i duvana koji je u ratu izgubio ruku i volju za životom… Svaki od brojnih likova Kovačevićeve drame nosi teret na leđima koji će početkom Prvog svetskog rata sublimirati u tragičnu sudbinu celog jednog naroda.

sveti georgije

Ipak, u ovoj atmosferi dva lika se ističu po dubini koju nose i izvanrednim interpretacijama glumaca koji ih tumače. Đorđe džandar (Bojan Žirović), nesrećno oženjen Katarinom (Sofija Juričan), koja se i ne krije da ga vara sa Gavrilom noseći čak njegovo dete, predstavlja najčistiju figuru i apoteozu ljudskih vrednosti: on toleriše i ono što je za društvo i tadašnje vreme bilo nezamislivo tolerisati (a i danas je, bogami), drži se svojih principa i ostaje čovek do samog svog kraja. Ne mogu zaboraviti rečenicu koju je izgovorio kada mu je tetka Slavka (Dara Džokić) rekla da „posle svog pokojnog muža nije upoznala čestitijeg i boljeg čoveka od njega“:

Lako mi je biti dobar kad mi ništa drugo ne preostaje.

Sveti Georgije ubiva aždahu, Atelje 212

Lik poručnika Tasića verovatno će vam ostaviti najjači utisak, najviše zbog fenomenalnog Nenada Jezdića (kao da i može da bude drugačiji). Poslednja scena u kojoj on, sasvim sam na pozornici, „drži predavanje“ o ratištu kao svetom mestu gde se bori za otadžbinu a ne za sopstvenu kožu, za mene je ništa manje nego katarzična. Nije ovde u pitanju moje rodoljublje, koje inače često dovodim u pitanje, već način na koji je Jezdić oživeo gotovo epskog junaka spremnog na sve da bi izvršio svoju vojničku i otadžbinsku dužnost. Na prvi pogled mala uloga (pojavljuje se samo u drugom činu, vremenski kraćem od prvog), na svaki drugi pogled velika.

Sveti Georgije ubiva azdahu, Atelje 212

Mislim da niko nikada nije ni sumnjao da drama Dušana Kovačevića ne može da ne bude dobra. Reklo bi se da je tekst najveći adut ovog komada, ali izvanredni glumci isto toliko doprinose njegovoj blistavosti. Jedino bih volela da je gluma Gordana Kičića bila malo umerenija, čini mi se da previše ima nečeg kičićevskog u njegovoj interpretaciji Rajka Pevca.

Čitajući naknadno dramu, shvatila sam da sam bila u pravu kada sam rekla da je veliki propust filma to što režiser nije spojio lično i kolektivno. Država se finansijski nekako i oporavi od rata, dok su traume i posledice koje on ostavlja na ljude prisutne i mnogo, mnogo kasnije. U filmu Srđana Dragojevića to je samo naznačeno, zapravo načeto, ali se on nimalo nije zadržao na tome. Za mene je to skrnavljenje odličnog scenarija.

Baš u tome leži najveća lepota koju poseduje predstava pokojnog Ljubomira Draškića Mucija. On je vrlo uspešno ostvario zadatak koji je Dušan Kovačević postavio dramskim tekstom i podtekstom, a fenomenalni glumci adekvatno su sproveli tu ideju. Iako je premijera bila davne 1986. godine, Mucijeva režija jednostavno nema mane ni 27 godina kasnije, kada je postavljena obnova ove predstave sa novom podelom glumaca.