Svici

Isto to, samo mnogo bolje
 

Ovo je jedan od onih slučajeva kada iz pozorišta izađem s pozitivnim, ali nedovoljno jasnim utiskom. I onda počnem da razmišljam šta je to što mi ne dâ da predstavu hvalim na sva usta, iako mi se dopala. Zanimljiva je; čak se nasmejah par puta iako sam podozriva prema komedijama; a nije ni komedija; svi glumci su zaista dobri, čak i oni od kojih to nisam očekivala; režija – kvalitetna.

Srećni su oni koji nemaju ovaj problem. Analitičnost je neprijatelj sreće. Velika popularnost „Svica“ navela me je na ovakvo razmišljanje. Šta je to čime se Tena Štivičić dodvorila publici, a da nije pribegla degradaciji ukusa? Kritičari kažu, savremenost teme. E, ne slažem se! Otuđenost ljudi u savremenom društvu možda jeste tema današnjice, ali je bila tema i mnogo ranije: zar je ne nalazimo već kod Šekspira, kod Puškina, Dostojevskog, Čehova, Kamija, Krleže… Nije to bolest XXI veka!

Svici, Atelje 212

Srećom, ne može se reći da je alijenacija jedina tema ove drame. Tena Štivičić uzela je aerodrom za mesto dešavanja radnje. Tu možete sasvim neočekivano sresti nekoga koga godinama niste videli ili niste želeli da ga vidite. Možete upoznati osobu koja će vam pružiti potrebnu utehu. Možda ćete sresti svoju najveću ljubav i shvatiti da ne želite da je opet izgubite. Možda baš treba da proputujete ceo svet da biste shvatili da nigde nije kao kod kuće, ili obratno – da se uputite na daleki put da biste shvatili da nikom niste potrebni. A još ako usled nevremena let bude odložen na nekoliko sati, dolazite u situaciju da se suočite sa samim sobom, sa svojim strahovima, pritajenim osećanjima i životnim izazovima.

Svici, Atelje 212

Zato ovo nije samo drama o otuđenju među ljudima. Da je tako, onda bi priča bila svedena na lik Đuze Stojiljkovića koji je maestralno odigrao usamljenog penzionera zaboravljenog od rođene dece. Ovo je priča i o ženi čiji veliki poslovni uspeh ne može da izleči njeno nezadovoljstvo. Kada slučajno bude srela svoju nekadašnju veliku ljubav, shvatiće da su sve knjige koje je napisala, sva deca koju je opismenila i cela Zemljina kugla koju je obišla nisu ništa u poređenju s mirnim životom s čovekom koga, izgleda, nikada nije zaboravila. Nervoza usled apstinencije navešće par bivših alkoholičara da priznaju svoje greške i da shvate da su zajedno prošli mnogo gore stvari od beznačajne preljube. Dve stjuardese iskreno i komično jadikovaće nad svojim neispunjenim životima.

Svici, Atelje 212

Rekla bih da je ovo drama o ljudskim sudbinama koje trepere u mraku. Otud i naslov. Po koncepciji liči na „Skakavce“ Biljane Srbljanović – pojedinačne priče više parova koji se suočavaju sa odlučujućim trenucima u svojim životima. Samo, drama hrvatske spisateljice Tene Štivičić mnogo je uspešnija od drame Biljane Srbljanović. Ono što joj nedostaje jeste malo uži motiv. Iako likove „Svitaca“ povezuje svojevrsna tragičnost, bilo bi bolje da je to malo određenije. Ovako mi se čini da bi mogao da se ubaci još jedan par likova sa svojom pričom, jer svaka nevolja ima drugačije lice. Ili da se ništa ne bi izgubilo ako bi na sceni bila jedna priča manje.

Činjenica da je autorka htela da okupi na jednom mestu sve kobi modernog čoveka, ne umanjuje mi osećaj da nedostaje jedan delić. Baš onaj koji je uspešno pronašao Miloš Radović uTrstu“. S druge strane, svesna sam da je za širu publiku ova predstava s dozom pitkog „tragi-humora“ zanimljivija i efektnija nego „Trst“. Zato bih „Svicima“ dala epitet veoma solidne predstave.