Trst

Svuda pođi, Trstu dođi
 

Dok nisam otišla u Trst, nisam imala baš nikakve preferencije prema tom gradu. Nisam razumela priče mojih roditelja koji tvrde da su u vreme svoje mladosti imali običaj da skoknu do Trsta na neobavezni šoping ili poslepodnevnu kaficu. Pa stvarno, zar farmerke nisu mogle da se kupe u Srbiji, nego su morali čak u Italiju da idu? Mene mrzi i do Ušća da odem, kamoli 624 km odavde!

A onda sam prošlog leta shvatila o čemu pričaju. Taj grad prosto odiše lepotom i, što bi rekao proslavljeni Jutjuber iz Zemuna, „ima neku živinu“ . Kada sam videla da jedna predstava koja se igra u Ateljeu 212 nosi naziv mog novog omiljenog grada, pomislih da nisam samo ja poželela da se u njega vratim.

Trst, Atelje 212

I tako je. Svi junaci drame Miloša Radovića vraćaju se u Trst posle mnogo godina. U njemu je ostala njihova mladost, a sa zrelim dobom svog života nisu se sprijateljili. Za neke od njih Trst je šansa da opet dožive svojih 20 godina, za druge je nada da će boravkom u luksuznom hotelu zaboraviti na svoj promašeni brak, za neke je to krajnja stanica gde će se konačno suočiti sa čovekom koji im je baš tu oduzeo srećnu mladost. Za jednog umetnika, Trst je simbol srećnog detinjstva i vremena kada nije bio usamljen. Zaokupljeni onim što su imali i što su izgubili, likovi ne obraćaju pažnju na sadašnjost i ono što zaista imaju – odnos sa svojom decom olako shvataju i podređuju ga svojim frustracijama.

Prisutnost nekoliko priča doprinosi dinamičnosti radnje, ali može biti i mač s dve oštrice. Njihova brojnost i raznolikost ne dozvoljavaju autoru da se raspline, već mu ostavljaju tek toliko prostora da nam naznači problematiku svake i zaokupi ih zajedničkom polaznom i krajnjom tačkom – simbolom Trsta. Neko će možda pomisliti da je to površno, a ja smatram da tako treba da bude. U suprotnom bi predstava bila dosadna i jednoznačna.

Trst, Atelje 212

 A najveći adut ovog komada jeste u tome što ne obavezuje gledaoce na svoju višeznačnost i ne tera ih da shvate sve njene dimenzije. Pristupačan humor (ne i plitak), dinamična radnja i perfektna režija Alise Stojanović biće dovoljni onima koji u pozorištu traže samo kratko osveženje i trenutno skretanje toka misli na zabavnije teme. Sredovečni ljubitelji pozorišta prisetiće se svoje mladosti, kada su vikende provodili u Trstu, ludujući u diskotekama, prepuštajući se kratkotrajnim ljubavima i mnogo dužem šopingu. Ja sam iz pozorišta otišla razmišljajući o staroj temi koja me zaokuplja otkad više ne pripadam „kategoriji mladih“ , to jest mlađih od 26 godina: da li je istina da se s mladošću završava i ceo naš život ili je to samo stanje duha i problem kulture u kojoj smo odrasli. Pesimista u meni govori mi da je takva sudbina neizbežna, a mnogo manji optimista sugeriše mi da se setim kraja predstave koji predstavlja početak novog života. Rešila sam, ne predajem se lako! Ma mi ćemo se i u šezdesetoj godini voleti, putovati i radovati.

A do tada, preporučujem vam da skoknete do Ateljea 212 i prvom prilikom do Trsta!