Važno je zvati se Ernest

 Tri koraka ispred svih

Od prvog čitanja ove drame u pamćenju mi je ostao samo utisak o njoj, a i svom mladalačkom sudu ne verujem baš mnogo. Zato sam htela da je još jednom pročitam pre nego što napišem tekst o njenoj inscenaciji. I tako doživeh neverovatno produhovljenje, gde drugo nego u biblioteci. Tamo radi jedan načitani gospodin koji se obično trudi da komunicira sa mnom, pa i protiv moje volje ako treba. Jednom sam morala da slušam pesmu Arsena Dedića „Jedno leto sa Irenom“, jer je on bio uporan u tome da pronađe pesmu o devojci mog imena. Ovoga puta rešio je da prokomentariše moj izbor knjige. Kaže:

- Ja ne volim da čitam Oskara Vajlda jer je bio peder. I kad treba da slažem njegove knjige na policu, ja dam koleginici. Ne volim ništa pedersko da držim u ruci.

Umrla sam od smeha! Pomislila sam šta bi bilo da je otišao na predstavu Nikole Zavišića u Narodno pozorište, gde Džek i Aldžernon pokazuju jasne homoseksualne sklonosti jedan prema drugom. Da li bi sačekao reditelja iza ćoška? Crni Nikola, imaš sreće što poklonici SNP-a 1389 nikad nisu čuli za Vajlda, a verovatno i ne idu u pozorište.

Mislim da ovom našem bibliotekaru ta jedna gej scena ne bi bila jedini problem u ovoj predstavi. Verovatno se gadi čovek i nakaradnog oblačenja, glasne muzike, i svih drugih boleština kojih nije bilo u njegovo vreme. Oskar Vajld je, dakle, i tada bio ispred svog, a i današnjeg sveta. 

Važno je zvati se Ernest, Narodno pozorište

Jer, u predstavi Nikole Zavišića verno je dočarana atmosfera koja vlada u Vajldovoj drami. Pre 6-7 godina gledala sam „Važno je zvati se Ernest“ u izvođenju Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, i kada iz sadašnjeg ugla pogledam na tu predstavu (a dobro mi je ostala u sećanju) mogu da kažem da je režija gadno omašila. Taj reditelj, ko god da je bio, nije uopšte obratio pažnju na Vajldov cinizam bez koga ova drama nema skoro nikakvog smisla. Nije ni na koji način potencirao na izopačenosti likova, na važnost pojedinih reči (drama jeste pisana na engleskom jeziku, ali to ne bi trebalo da bude prepreka). Bez specifičnosti Vajldovog stila, predstava novosadskog pozorišta izgledala je kao klasična komedija situacije – bazirana na zameni ličnosti, s krajem koji donosi očekivani preokret… Ljudi moji, pa to je španska serija, a ne Oskar Vajld!

vazno-je-zvati-se-ernest4

Zato kažem da je reditelj trenutno aktuelnog „Ernesta“ dočarao atmosferu ove drame. Likovi prosto napadaju svojim snobizmom, kostimi i frizure su fenomenalni – pravi hipsteraj 19. veka! Crvena somotska zavesa savršeno se uklapa u takav ambijent. Izvitoperen govor likova, posebno naglašavanje reči ernest sa sve britanskim akcentom, iskarikirani pokreti i facijalna ekspresija… Drago mi je da je reditelj pre svega razumeo Vajldovu društvenu kritiku. Ideja i jeste da se isfoliranost visokog društva dovede do vrhunca.

VAžno je zvati se Ernest, Narodno pozorište

I eto vrhunca! Od polovine predstave (a to je sat vremena), postalo mi je mučno da je gledam. Glava me je bolela od onolikog kreveljenja i kolačenja očiju. Osećala sam se kao da me je neko napadao sve vreme. Mada, možda mene i ne treba slušati. Kako kaže jedan od junaka „Ernesta“:

„(Književna) kritika ti nije jača strana, dragi prijatelju. Ne pokušavaj da se njome baviš. Prepusti je ljudima koji nisu pohađali fakultet. Oni to sjajno rade po dnevnim novinama.“