Zečja jama

Život i(li) umetnost
 

Jedne večeri kada sam bila dovoljno troma da bih radila bilo šta pametno, vrtela sam tv kanale i naletela na film koji mi je na prvi pogled izgledao kao jedan od onih koje gledaš samo zato što ti je daljinski daleko. Meni je daljinski bio u ruci, ali ostadoh zagledana u scenu koju sam videla. Nije bila specifična: vidno skrušena Nikol Kidman i neki mladić sede na klupi u parku, i razgovaraju o priči o paralelnom svetu koju je on napisao. Saznavši naziv filma došla sam do iznenađenja: snimljen je po jednoj predstavi koju sam gledala u Beogradskom dramskom pozorištu.

Kako sam povezala film s predstavom, ako nisam znala da film uopšte postoji? Jer, moj utisak posle odgledane predstave nije bio bogzna kakav. Priča jeste potresna – do juče srećna porodica suočila se s gubitkom jedinog deteta. Odnos između ucveljenih roditelja počinje da se menja. Nesreću svako prihvata na svoj način i svako se bori kako ume.

Znam da je taj emotivni momenat mnogima dovoljan da bi predstavu smatrali uspešnom. Volela bih da i meni potresnost priče bude dovoljna da bih izašla zadovoljna iz pozorišta, ali prokleta sam, uvek tražim nešto više od umetnosti. Zato mi smeta što je ova drama jednodimezionalna – nikakve slojevitosti tu nema. Postoji jedna emocija koja se od početka do kraja ne menja. Sve je ravno. Nema klimaksa niti antiklimaksa. Roditelji su, naravno, skrhani bolom, i očajnički traže utehu. I traže je, traže… Haui u jednom trenutku pokušava da je nađe s ljubavnicom dok ne shvati da to nije nikakvo rešenje (opšte je mesto da su muškarci skloni bežanju od problema), Beka se nada da možda postoji neki paralelni svet u kome je njen Deni dobro. Otuđili su se jedno od drugog. Samostalno proživljavaju svoju nesreću, bole ih tuđe sreće. Na kraju sedaju jedno pored drugog i dogovaraju se da od sutra neće bežati od stvarnosti, suočiće se s prijateljima i živeti sa svojim bolom.

Zečja jama, BDP

Nemojte samo da mi kažete da to što su tužni nije malo jer se radi o gubitku deteta… Ja ne govorim ovde o životu, već o pozorišnoj predstavi, o umetnosti! Umetnost bi valjda trebalo da nam otvara mnoga pitanja, da nam na drugi način predstavi život i pomogne nam da ga sagledamo iz drugog ugla. Kada čujem da je neko izgubio dete, naravno da saosećam s njegovom tugom i tu nema više šta da se priča, ali kada gledam pozorišnu predstavu očekujem da mi osim konstatacije da se ti ljudi teško snalaze u svom bolu, pisac ponudi nešto više.

Ne kažem da je predstava loša. Ima ona dobrih strana. Zameram joj na nekompleksnosti emotivnog doživljaja, ali tuga koja je jedini pokretač radnje zapravo je veoma dobro doživljena i dobro prenesena. Tako sam i prepoznala scenu iz filma s početka ovog teksta: nije mi sama scena bila prepoznatljiva, već me je emocija koju sam pročitala na licu Nikol Kidman podsetila na izvrsnu Milicu Zarić u istoj ulozi. Zahvaljujući njenom i talentu svih glumaca u ovoj predstavi, „Zečja jama“ ostala mi je u dobrom sećanju.

Oni koji u pozorišnoj predstavi traže samo zanimljivu radnju, jaku emociju, biće oduševljeni „Zečjom jamom“. Ne krivim ih, svako ima svoje parametre. Oni koji su imali nesreću da su izgubili nekog svog, neće razmišljati o svrsi umetnosti, već će tražiti utehu i razumevanje u ovoj drami. Naći će je. A onima koji na dramu gledaju prevashodno kao na umetničko delo, ova predstava biće prosečna.