Život je pred tobom

Pitanja bez odgovora
 

Znam da se ova predstava većini gledalaca svidela. I znam da ljudi padaju na emocije, na teške sudbine, na dramatičnost. Moje iskustvo govori da su takve predstave uvek kvalitetnije, jer su obično protkane dubokim smislom, za razliku od komedija koje obiluju glupim i kratkotrajnim forama.

Dakle, i sama sam ljubitelj teških drama i zato očekujem mnogo od njih. Ali nijedna drama ne može biti „teška“ ako autor nije duboko zaronio u psihologiju junaka, u filozofiju dela, ako nije radnja dovoljno dramatična… U suprotnom, dobijamo površnu dramu koja je samo naznačila problematiku kojom se bavi, ne ulazeći u sve njene pore.

Nastala po romanu francuskog pisca Romena Garija, drama „Život je pred tobom“ obrađuje nimalo lepu niti laku temu. Dečaku Muhamedu, koji je „zbog teškog izgovora svog imena na francuskom“ nazvan Momo, sudbina nije bila naklonjena od najranijeg detinjstva. Otac mu je ubio majku prostitutku, a odgajila ga je gospođa Roza, Jevrejka poljskog porekla i posleratna prostitutka, koja je, po završetku ulične karijere, na sebe preuzela obavezu da odgaja decu svojih nekadašnjih sapatnica.

život je

Kakav može biti život deteta koje odrasta na potpunoj margini francuskog društva, okruženo prostitutkama, emigrantima, transvestitima i ilegalcima svih mogućih vrsta? Od kada je saznao za sebe, Momo pokušava da otkrije svoj identitet. Da li je on musliman, kako njegovo ime i poreklo govore? Stari prodavac tepiha Hamil biće njegov vodič kroz islam. Ko je njegov otac i kakva je bila njegova majka? Momoa muči bezbroj suštinskih, životnih pitanja, koja u tako mladoj osobi mogu probuditi samo strah zbog njene neizvesne budućnosti.

Romen Gari očigledno zadire u francusko društvo sedamdesetih godina prošlog veka, ukazujući na sve njegove pukotine. Pred nama se otvaraju mnoga sociološka pitanja: da li je moguće izgraditi normalan život među ljudima najnižih slojeva, da li verska i rasna tolerancija postoje u jednom multietničkom društvu, da li je reč prostitutka zaista sinonim za nemoral, da li su ubice sposobne za ljubav…

Život je pred tobom, BDP

Međutim, u predstavi reditelja Veljka Mićunovića, ta slojevitost samo je naznačena. I ovde se pokreću ista pitanja, ali bojim se da sve ostaje na tome. Nijedna problematika nije dovoljno produbljena, te imam utisak kao da je reditelj samo nabrojao sve mane i aktuelna pitanja društva, Momoove strepnje i okolnosti pod kojima je on rastao, a da je ostavio našoj mašti da završi započeto. Predstava traje čitavih sat i petnaset minuta i čini mi se da bi moj emocionalni doživljaj možda bio kompletan da je trajala bar pola sata duže. Ne kažem da trajanje predstave presuđuje o njenom kvalitetu, ali konstatovanje problema a neulaženje u njegovu suštinu na mene ostavlja utisak nedorečenosti. Osećam se kao da mi je reditelj ostao dužan nešto, jer sam iz pozorišta izašla bez ikakvih dubljih emocija. Možda tražim previše…

Nisam čitala roman, ali činjenica da je Romen Gari za njega dobio Gonkurovu nagradu, najprestižnije književno priznanje u Francuskoj, prosto mora da znači da u njemu ne postoje ovakvi nedostaci. Ne verujem da ja nešto umišljam, a pogotovo ne da sam kompetentnija i pametnija od svih ljudi koji su odlučivali o njegovom kvalitetu, pa da niko više nije uvideo taj problem. Uostalom, forma drame umnogome se razlikuje od forme romana, o čemu sam i pisala u članku o „Dervišu i smrti“. Samo, za razliku od Veljka Mićunovića, Slobodan Ćustić  je uspeo da prenese potpun emotivni doživljaj i tako ne oduzme na težini Selimovićevog dela.

Dok ne pročitam roman, usudiću se da kažem da je ovde ipak problem u režiji.